Limiti rasta domaćeg izvoza

Robni izvoz je, ipak, ''brži'' od uvoza (koji raste 27,5%), i realistično da bi u ovoj godini mogao biti zabeležen njegov relativno visok rast oko 30%, te bi on u 2007. mogao iznositi između 6,5 i 6,7 milijardi evra.

Uz pretpostavku o zadržavanju ovakvog trenda izvoznog rasta prosečna stopa rasta 2000-07 ide na ’’visokih’’ 22%, a ako se uračuna Crna Gora i 2000. g. (što, svakako daje realniju sliku prosečnog izvoznog rasta) dobijamo da se u poslednjih sedam godina robni izvoz svake godine povećavao za 20% (u volumenu ta stopa bi bila za oko dva procentna poena niža), što je, nema sumnje, dobar rezultat.

Međutim, problem je što domaći izvoz raste sa vrlo niske baze i komparativno posmatrano ima veoma malu vrednost (npr. Češka je izvozila čak 7.200 a Mađarska 5.800 evra po stanovniku prethodne godine).

Treba napomenuti da su u dolarima rezultati daleko impresivniji zbog depresijacije te valute, ali da je to od malog značaja za Srbiju, čiji se dominantni deo eksporta fakturiše u valuti evro-zone.

Kvalitativne promene domaćeg robnog izvoza

U prvoj polovini godine dolazi do blagih pozitivnih promena u kvalitetu srpske razmene. Na strani izvoza dolazi do porasta udela kapitalnih proizvoda (sa 10,5% na 12,7%), dok je na strani uvoza regristrovano povećanje ućešća uvoza sredstava za rad (sa 14,3% na 16,8%), što upućuje na dinamizirane ino- kupovine proizvodnih linija, odnosno opreme, što posredno ukazuje na pojačanu investicionu aktivnost.

I pored toga, kvalitet izvoza ostaje vrlo nepovoljan jer Srbija poslednjih godina konstantno beleži visok udeo resursno intenzivnih proizvoda u izvozu (skoro 58%), što ukazuje da je izvoz zasnovan na proizvodima niže faze prerade, gde imamo komparativne prednosti.

Razvijene zemlje, kao i naprednije države u tranziciji, imaju prosečno dva i po puta manje učešće resursno intenzivnih proizvoda u izvozu, kao i do tri puta viši udeo proizvoda intenzivnih ljudskim i fizičkim kapitalom.

Podaci o izvozu grupisanom prema industrijskim granana u prvoj polovini 2007 ukazuju vodeće četiri industrijske grane (osnovni metali, prehrambena, proizvodnja proizvoda od gume i plastike, hemija) koje trenutno čine preko dve petine ukupne industrijske produkcije i oko 53% domaćeg izvoza, blago smanuju svoj udeo (osim osnovnih metala). Mogu se registrovati promene kod proizvoda koje bi grubo mogli svrstati u (elektirčne) mašine i saobraćajna sredstva, gde sumarno dolazi do snažnog izvoznog rasta (preko 70%) i koje zbirno već čine preko osmine ukupnog izvoza (pored toga, dinamičan rast izvoza beleže i industrija duvana i nameštaja i drveta, mada se ovde dobrim delom radi o re-eksportu iz BiH).

Indikativno je da su kod većine ovih industrija procesi privatizacije pri kraju (istina, ovde malo zaostaju proizvodnja plastike i delovi hemijske industrije) i da se njihovo povećanje proizvodnje poslednjih godina dobrim delom zasniva na stranim porudžbinama (npr. US Steel 90% produkcije plasira na ino-tržištima, HIP 80%, Tigar preko 70%).

Međutim, jasno je da to uglavnom nisu sektori na koje bi bilo dobro da se Srbija oslanja u budućnosti, posebno u kontekstu njenog, ipak, izvesnog članstva u EU (na čijem tržištu lagano raste izvozno učešće), gde se konkurentska pozicija gradi proizvodima više faze finalizacije.

Skoro da svi proizvodi iz ovih industrijskih grana imaju nisku dodatu vrednost (npr. ravni program US Steela, bakarne katode, aliminijum, šećer, voće, cerealije, auto-gume, polietilen, organski hemijski prozvodi) i jedan od retkih izuzetaka su lekovi.

Indikativno je to da nauspešniji izvoznici uspešno privatizovane ili privatne firme odnosno, preduzeća koja su godinama gradile svoje mesto na nekom od ino-tržišta, ali su plasman značajno povećale tek posle ulaska velikih svetskih kompanija.

Kratkoročno posmatrano pozitivno je da dolazi do porasta (Modifikovanog Gini-Hiršmanovog) koeficijenta koncentracije robnog izvoza u 2005 i 2006 g. (na 0,101, odnosno 0,102), ali to, istovremeno, ukazuje da se izvoz lagano koncentriše na određene robne grupe koje su uglavnom radno i resursno intenzivne.

Na strani ukupnog uvoza Srbije je vidljiv značajan (skoro dvostruk) pad koeficijenta robne koncentracije od 2000, da bi posle 2004 došlo do blagog rasta (2006=0,081) što govori da je došlo do disperzije domaćeg uvoza koja je očekivana tendencija imajući u vidu otvaranje zemlje i rast apsolutnog nivoa uvoza.

Nepovoljna struktura domaće spoljne trgovine može se konstatovati i analizom koeficijenata intraindustrijske razmene Srbije u posmatranom periodu (izračunavan je Standardni Grubel-Lojdov indeks za posmatrani period).

Na osnovu izvršenih izračunavanja na trocifrenom nivou SMTK vidi se da je koeficijent intraindustrijske trgovine Srbije relativno nizak i da je u periodu 2000-2006. g. (sa 34,6 na 39,7) došlo do minimalnog rasta, koji je, istina, ubrzan posle 2004.

U naprednijim zemljama u tranziciji je, tokom devedesetih godina, ovaj pokazatelj, koji trenutno ima skoro dvostruko višu vrednost, je znatno porastao, što govori o pozitivnim promenama njihove spoljnotrgovinske robne strukture.

Pozivan je i porast jedinične vrednosti domaćeg izvoza sa 50 na 75 centi po kilogramu (2000-05) i taj trend je nastavljen u 2006 (realni rast od oko 6%) i 2007. godine (rast od 13,2%). Naime, studije govore da je realistično da zemlje sa većom jediničnom vrednošću izvoza nude kvalitetnije proizvode po višoj ceni i to zbog marketinga, reklame, kvaliteta. ali i zbog specijalizacije u segmentima proizvodnje sa visokim cenama.

U toku prethodne i ove godine dolazi do poboljšanja odnosa spoljnotrgovinske razmene Srbije, što ukazuje da brže rastu cene naših izvoznih od uvoznih proizvoda. U 2006. odnosi razmene su unapređeni za 4,3% a u prvih pet meseci ove godine za 4,8%.

Nastavak visokog rasta izvoza se čini realno ostvarivim

Većina evropskih zemalja u tranziciji je tokom protekle decenije beležila rapidan rast izvoza i njegovo kvalitativno unapređenje i pored realne apresijacije (i precenjenosti) njihovih valuta.

Npr. rumunski lej i slovačka kruna su samo tokom 2006 realno apresirale (prema evru) po preko 12%, dok je nominalna apresijacija leja u prvih sedam meseci 2007. g. 5,6% a krune 2,9% (realne apresacijacije ove dve monete u istom periodu iznose 6,5%, odnosno 3,2%). Realna apresijacija dinara prema evru u prvih sedam meseci ove godine iznosi 3% i očekivano je da će se ona lagano nastaviti narednih meseci.

U tom kontekstu bitno je ukazati da referentne ekonometrijske studije ukazuju da blago precenjeni dinar nema značajan uticaj na izvoz (realna apresijacija dinara definitivno stimuliše uvoz, i deficit tekućih plaćanja bi ove godine mogao dostići 17% GDP-a).

’’Na ruku’’ izvozu ide i rast GDP-a od preko 7% u ovoj godini (u prvom kvartalu čak 8,7%, ali će doći do usporavanja). Treba reći da bi snažan rast izvoza bio nezamisliv bez dinamičnog rasta uvoza (koji se trenutno dešava), i to zbog visoke uvozne zavisnosti domaće privrede, koja značajno prelazi 50% (što znači da je preko polovina sirovina, komponenenti i praktično celokupna energija ’’ugrađena’’ u izvoz uvoznog porekla, a ovo je posebno izraženo kod doradnih ili lon poslova, gde taj procenat ide i preko 85%).

Vrlo bitan faktor održavanja visokog rasta izvoza su cene primarnih proizvoda (pre svega, metala) na svetskim tržištima (koje su u poslednje tri i po godine godine ostvarile impresivan rast), jer bi njihov znatniji pad uslovio usporavanje rasta skoro polovine izvoza Srbije.

Naime, prosečne dolarske cene metala u 2006 su bile veće za 56,5% u odnosu na 2005 i u prvih sedam meseci 2007 nastavlja se blag trend rasta. Referentne procene govore da će u drugoj polovini 2007 doći do pada cena metala usled očekivanog sporijeg ekonomskog rasta u SAD i na globalnom nivou, ali će, po svemu sudeći, prosečne cene čelika, bakra i aliminijuma (metala koji zajedno čine skoro četvrtinu ukupnog izvoza Srbije) u 2007 izvesno biti na višem nivou u odnosu na 2006.

Cena čelika (USD/t) od početka godine viša je za 18%, što je posledica i sezonski povećane potrošnje. Bakar je, u istom razdoblju, ostvario rast cena od 19%, dok aliminijum beleži pad (od 5%), ali i rast u odnosu na prosečnu cenu u toku 2006 (od 4,5%).

Rast cena bakra je ubrzan u julu posle pada u junu (20. jula prešao je 8200 dolara, da bi se posle sedam dana spustio na 7866 dolara). Inače, od februara 2007, ka je je bio na ‘’niskih’’ 5727 dolara, cena bakra je skočila za oko 50%. Rast cena bakra je pre svega posledica snažno pojačane tražnje u Kini (pored toga, bilo je problema i sa isporukama od strane Čilea i Papua Nove Gvineje).

Pad cena bakra krajem jula vezano je za snažan rast zaliha, pad prodaje nekretnina u SAD, kao i trenutni blag pad proizvodnje najvećeg kineskog proizvođača bakra. Procene ukazuju da će cena bakra ostati vrlo visoka i u dobrom delu 2008 i pored ekonomskog usporavanja u SAD.

Inače, referentne prognoze ukazuju da će u drugoj polovini 2007 doći do pada cena metala usled očekivanog sporijeg ekonomskog rasta u SAD i na globalnom nivou, ali to, po svemu sudeći, neće važiti za bakar. Bakar je 2006 činio čak 5,5% ukupnog domaćeg izvoza, a treba reći da je pre četiri godine njegova prosečna cena bila samo 1777 dolara.

Inače, bakar je jedan od metala koji je najuže vezan za kretanja na finansijskoj berzi.

Dinamiziranju domaćeg izvoza primarnih proizvoda na ruku ide i snažan rast cena merkantilnog kukuruza (i pšenice) usled manjeg roda u Evropi i veće potrošnje u SAD (zbog proizvodnje etanola), kao i preferencijalna kvota EU za izvoz šećera (od 180.000 tona), koja će možda biti i povećana narednih godina, ali će doći i do pada, praktično, garantovane cene (sa 630 evra po toni trenutno na oko 400 evra do 2010).

Srbija, definitivno, neće moći da ispuni izvoznu kvotu od 8.700 tona junetine namenjene tržištu EU jer nema dovoljno junadi u tovu (od EU su dobijene i kvote za izvoz vina i ribe).

Prelaz na izvoz koji bi, u značajnijoj meri nego do sada, bio baziran na proizvodima više faze prerade se još uvek ne nazire, tako da će i u narednim godinama okosnica izvoza biti u radno i resursno intezivnim industrijskim granama.

Ako strani kapital bude investiran u većoj meri u (propulzivne) delatnosti sa višim nivom primenjene tehnologije, onda se već u srednjoročnom periodu može očekivati bitnija kvalitativna promena domaćeg izvoza i održavanje njegovog, za sada, dinamičnog rasta (grinfild ulaganja su do sada najviše bila usmerena na usluge, što nije povoljno).

Narednih godina može se očekivati značajan priliv SDI (čiji je kumulativni stok visoko koreliran sa godišnjim vrednostima robnog izvoza), u najmanju ruku po osnovu preostalih privatizacija. Sa jačanjem uloge berze može se očekivati i povećanje portfolio ulaganja, što je već slučaj u ovoj godini.

Posle mogućeg jesenjeg ’’pritezenja’’ monetarne politike, verovatan je nastavak pada kamatnih stopa i time sve povoljnijeg kreditiranja izvoznih poslova (bonitetna, uglavnom velika, preduzeća su se koristeći ''cros-border'' aranžmane i izbegavajući obaveznu deviznu rezervu NBS).

Za koncesionalni tretman izvoznih poslova zadužene su tri domaće agencije (AOFI, SMECA, SIEPA) koje ’’služe’’ za osiguranje, finansiranje i promociju izvoznih poslova i koje daju sve veći doprinos dinamiziranju njegovog rasta.

Ako konačno dođe do suštinskog unapređenja odnosa sa ključnim akterima na medunarodnoj političkoj sceni u drugoj polovini godine bi moglo doći do porasta kreditnog rejtinga zemlje (rasta kreditnog rejtinga bi potom bio gradualno nastavljen narednih godina), što bi se preko dodatnog priliva stranih direktnih i porfolio investicija i kredita po nižim kamatama (usled pada političkog rizika) pozitivno odrazilo na izvoz (istina, i na rast uvoza).

Dinamiziranje izvoza je, svakako, posledica efektuiranja dosadašnjih privatizacija te je, i pored trenutno nepovoljne privredne i izvozne strukture, sasvim realno očekivati, naravno u odsustvu političkih lomova, odnosno nastavka procesa približavanja EU, ostvarivanje (čak i znatno nadmašivanje) projektovanih godišnjih stopa rasta robnog izvoza (od 17%, odnosno 20%) do kraja ove decenije.