Sud u Strazburu ima sve više posla

Dok iz zemalja takozvane stare Evrope, pred sud u Strazburu stižu predmeti koji se bave recimo zaštitom ljudskih prava homoseksualaca, sa Balkana su to najčešće tužbe iz oblasti stanarskih, ratnih i radnih prava, kao i pitanja starih ušteđevina, piše na sajtu Radija Slobodna Evropa.

Srbiji je godišnji prosek 1.500 tužbi, u Hrvatskoj preko 600, dok je iz Bosne i Hercegovine samo prošle godine poslato 16.000 tužbi.

Sud u Strazburu je najviša evropska sudska instanca u oblasti ljudskih prava, gde Evropljani, nezadovoljni presudama svojih sudova, mogu da traže pravdu.

Iz Hrvatske je prošle godine u Strazbur stiglo više od 1.000 tužbi.

Prednjače prigovori zbog dugotrajnosti sudskih procesa na nacionalnim sudovima, zatim nerešeni stanarski predmeti i bivše štediše Ljubljanske banke.

Među podnosiocima tužbi je mnogo je državljana Hrvatske srpske nacionalnosti koji se obraćaju Evropskom sudu uglavnom zbog izgubljenih stanarskih prava, raznih ratnih odšteta i radnih prava.

Odštete koje je Hrvatska dosad isplaćivala po izgubljenim sporovima, iznosile su od 1.500 do 18.000 evra. U prošloj godini je za ukupno 47
izgubljenih predmeta isplaćeno 280.662 evra.

Među tužbama iz BiH, na prvom mestu su prevarene štedise koje su do sada u Strazbur uputile preko 16.000 zahteva. Na drugom mestu su
logoraši čijih je tužbi takođe na hiljade.

Evropski sud za ljudska prava je do sada, posle četiri godine postupka, doneo samo jednu presudu, i to krajem prošle godine, u slučaju Ruže Jeličić, kojom je naloženo BiH da isplati oko 340.000 konvertibilnih maraka stare devizne štednje.

Među predmetima pred Evropskim sudom je i 26 tužbi osoba koje je sa zvaničnih funkcija smenio Visoki predstavnik međunarodne zajednice u
BiH.

Iz Crne Gore najviše je žalbi na sporost domaćih sudova i povredu radnog prava. Međutim, kako kaže istraživač kršenja ljudskih prava Aleksandar Zeković, problem je što građani nisu dobro obavešteni o nadležnostima Evropskog suda. Često dostavljaju predstavke, a da prethodno nisu iscrpli sva pravna sredstva u Crnoj Gori.

Prva presuda Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije odnosila se na povredu pretpostavke nevinosti i doneta je 19. septembra 2006.
godine. Podnosilac predstavke Milija Matijašević žalio se da ga je Okružni sud u Novom Sadu proglasio krivim pre nego što je njegova krivica dokazana u zakonito sprovedenom postupku, a Vrhovni sud Srbije je propustio da ovu grešku ispravi u žalbenom postupku.

Ta presuda bila je relativno jeftina za državu koja je bila obavezna da plati samo sudske troškove.

Marta 2007. Evropski sud je doneo prvu presudu protiv Srbije, kojom se ona obavezuje da isplati nadoknadu od 15.000 evra ženi, zaraženoj
virusom side, koja se žalila na trajanje i nepravednost procedure za razvod braka i starateljstvo nad detetom.

Evropski sud za ljudska prava doneo je do sada šest presuda i u svakom slučaju država Srbija je plaćala nadoknadu.

Istovremeno, Sud u Strazburu je do sada odbacio oko hiljadu predstavki iz Srbije, s obrazloženjem da su neosnovane ili da podnosioci nisu
prethodno iskoristili sva pravna sredstva u svojoj državi.

To što je čak hiljadu predstavki u startu odbijeno proističe možda i iz toga što se državljani Srbije veoma često obraćaju Evropskom sudu i zbog komšijskih svađa. Neobavešteni da je Evropski sud za ljudska prava nadležan samo kada neko tuži državu, oni se vrlo brzo razočaraju kada shvate da za njih ni tamo nema pravde.

Stručnjaci koji se u državama bivše Jugoslavije bave ljudskim pravima kažu da sve veći broj onih koji se obraćaju Evropskom sudu govori o stanju ljudskih prava u tim državama i o (ne)poverenju u domaće sudove.

Analitičari rada suda u Strazburu, međutim, primećuju kako i ta institucija posustaje u efikasnosti zbog pretrpanosti žalbama, i da se, upravo zbog toga, polako gubi smisao te najviše evropske sudske instance.