Tri trojke: brojke i slova

„you say bigger’s better, but bigger’s bigger“

—Queens of the Stone Age, „Turnin’ On The Screw“

Dosta kukumavčenja, pošto se, na svu sreću, ove sezone desilo i nešto zanimljivo u svetu najunosnijih filmskih franšiza. Tačnije, u njihovim trećim delovima, koji se nad nama brzopotezno izređaše i ostaviše nas u slatkim jezama o mogućem nastavku, prednastavku, ako ne i o potpunom prelasku na Tamnu stranu trilogije. Naime, za razliku od Fantastične četvorke 2—sledeći obrazac „zaključnog“ dela koji je Spajdermen već ispucao—Pirati s Kariba 3, Šrek Treći i Ocean’s Thirteen su u banalan spektakl spakovali obilje nečeg tako netipičnog za današnji Holivud: priče. I, iako kroz samo jedan može da se presedi a da na kraju ne moraju šipkom da vas odlepljuju od sedišta s kojim ste se, homersimpsonovski, srodili, lepo je videti da se trude.

Najskuplja od ove tri produkcije (samim tim i najunosnija), Pirati sa Kariba 3: Na kraju sveta, na dan prve zvanične klape nije imala ni završen scenario. Tačno je da su pojedine scene trećeg dela snimljene tokom rada na prethodnom, samo što se, izgleda, tek posle razmišljalo šta s njima, sto mu Sandokanovih sanduka ruma, da se radi. Scenaristi Ted Eliot i Teri Rosio mora da su žrtvovali mnoge noći sna da bi ispisali potrebne stranice gusarske trivije i reči koje se završavaju na „arrrrrrr“. Stresan posao, skoro pa kao na televiziji.

Stoga ne čudi što isto pitanje koje se stalno postavlja piscima američkih serija („Imate li vi, momci, neki plan ili sve izmišljate u hodu?“) provrišti i poslušnik u posadi kapetana Speroua, zadužen za otrcane šale sa staklenim okom i dadiljanje zombi-majmunčića. Bila bi to visprena interna zezancija sa zaluđenicima širom sveta da tričavih devetsto sati, koliko otprilike ovaj film traje, makar na momenat prestanu da uvode nove zaokrete u radnju, vaskrsavaju zaginule likove a ubijaju neke za koje sam mislio da valjda prvo treba da ožive, i nabacuju nedovoljno razrađene ideje u gusarski gulaš. Dva i po sata mi prete: „Ima da vidiš kad ti dođe boginja Kalipso“, da bi se dotična na kraju izdigla u gigantsku Guliveru i odmah potom rasula u milion si-dži-aj-račića. (To smo vas mi, u stvari, malo zavlačili. Har har. A džinovsko morsko čudovište ionako smo odradili u prethodnom nastavku.)

Pored toga što su prenatrpani, Pirati su i aljkavi, zbrkani i zbrzani. Zaplet se zavezuje u sve čvršće mornarske čvorove dok se ne ućeba poput rastafarijanskih pletenica Džeka Speroua. Pirat iz bajke sme da improvizuje, ušuškan u film sa oznakom PG-13 u kojem niko nikad stvarno ne umire, ali nekakva pravila pri sklapanju ove skalamerije ipak bi valjalo da postoje, makar samo za retke koji, odolevajući nespornim čarima mobilnog telefoniranja i srednjoškolskog ljubakanja u bioskopu, prate ono što se događa na ekranu.

Kako obično biva kad u nešto uložiš basnoslovne sume, naposletku množiš kreveljenje Džonija Depa u deset kopija samo da bi iz raspoloživog—i još uvek raspoloženog—izmuzao najviše što možeš. Nema veze što će se nekom, kad vidi kako je na primer urađen omaž leonevskom revolveraškom dvoboju, nabrati nos kao da je zatekao pseću kaku nasred Knez Mihailove. Siguran sam da će zbog toga reditelj Gor Verbinski i njegova bulumenta plakati čitavim putem do boksofisa, gde ih čeka skromna milijardica zelembaća (za sada. Kad kolekcija izađe na DVD-u, čuvaj se, Gospodaru prstenova.)

Drago mi je, ipak, što će zbog ove franšize, i one o Hariju Poteru, najšira publika ubuduće lakše prepoznati talentovana britanska lica. Samo bih voleo kad bih i ja mogao da ih razaznam bez nosa, ispod silne krljušti, pipaka ili maskare (onaj iznenadni gost na saboru gusara bio je Kit Ričards? Stvarno?)

Neusredsređeni skribomani koji stoje iza Pirata pripadali su, jednom davno, timu koji je adaptirao Šreka za veliko platno. Dobar deo tog filma prođe u putovanju po začaranoj šumi, dok ogar i Magarče privode princezu Fionu maleckom lordu Farkvatu. Na stranu zavidna veština žongliranja narativnim lopticama, tu je ključna scena ona u kojoj Šrek i Magarče, zavaljeni u prašinu prerije, gledaju zvezde. U svega tri minuta savršene spisalačke simetrije, oni krajnje suptilno i zaobilazno ozvaniče svoje prijateljstvo, postanu naši miljenici, a u panteonu filmskih parnjaka zaliče na šašave verzije ortaka iz filmova Hauarda Hoksa, ili pak na Vejna i Garta iz Vejnovog sveta, gde je Majk Majers, koji pozajmljuje glas Šreku, prvi put skrenuo pažnju na svoj talenat. Paradoksalno je ali istinito da je Majk Majers ozbiljniji glumački potencijal ispoljio tek kao crtano zeleno čudovište koje smrdi i prdi više od svih svojih prethodnih komedijaških tvorevina.

U Šreku Trećem, neki drugi tim, uključujući dvojac koji je pisao Ko je smestio Zeki Rodžeru?, pokušava da prizove staru magiju scenom ispred logorske vatre, gde Šrek teši Džastina Timberlejka, potpunog luzera (u filmu). I baš kao ni senilnom Merlinu s kojim će se junaci kasnije sresti, ni njima ne deluju čini. Pored konstantnog parodiranja starih Diznijevih crtaća (flaša slavljeničkog šampanjca razdrmusa građu broda na prvom isplovljavanju baš kao onomad sa Mikijem, Pajom i Šiljom na palubi), scenario je, naravno, prožet i referencama na pop-kulturu, od kojih se jedno šezdeset posto—što zbog neprevodivosti, što zbog tipično kriminalnih titlova za koje neko očigledno nije imao dovoljno 1) znanja; 2) vremena; 3) finansijske motivacije—gubi u prevodu. Za bar četrdeset odsto raznoraznih igri reči to je možda i dobro.

Izbor pesama na saundtraku, s druge strane, bez izuzetka upali: „Live and Let Die“ na sahrani kralja Žapca lepo je sprdanje sa smrću, „Rock and Roll High School“ je u prigodnom ambijentu, „The Joker and the Thief“ benda Wolfmother „legne“ u montažnoj opsadi zamka, a tu je i très bizarre šok kad se diznijevska pastoralna arija prelomi u krik „Immigrant Song“, poduprt ženskim sopranom za oktavu višim od Roberta Planta i horom od petsto ljutitih šumskih životinjica. Za razliku od Pirata, ovde i roditelji povremeno mogu da se zabave i tako opravdaju zaradu koja je već odavno prešla polovinu milijarde.

A upravo je zabava ono što će vam Ocean’s Thirteen: Igra se nastavlja ponuditi, ako ga prihvatite kao dobrodošli povetarac, ’ladan špricer na „ova žedna vremena“, što filmu i jeste bila namera. Kada Stivenu Soderbergu zatrebaju šuške za neki od svojih grozomornih ličnijih projekata (mada sam prvih pola sata Dobrog Nemca mislio da gledam jedan koji će i mene ubediti u talenat ovog autora), on snimi božanstveni komercijalni proizvod poput Veoma opasne romanse. Ili okupi družinu Denija Oušena. A takođe se ne sme prevideti da je upravo Soderberg taj koji najkonzistentnije rabi fascinantnu ležernost Džordža Klunija.

Posle Ocean’s Twelve, zanimljivog zbog improvizacija, ali zato dozlaboga tankog na radnji, treći film, ljubaznošću Dejvida Levijena i Brajana Kopelmana (Pokeraši), ima pravi scenario. Ovog puta se stara banda upreže da bi pomrsila konce Alu Paćinu u ulozi donaldtrampovskog negativca, zbog kog je njihov prijatelj Eliot Guld izgubio životnu ušteđevinu i dobio srčku pride. Da bi namestili svaku igru na predotvaranju Paćinovog kazina tako da kuća izgubi novce, ugled i dijamantske ogrlice njenog vlasnika, momci u praksi primenjuju teoriju haosa. Među ingenioznim—i odreda potpuno suludim—primerima je i nabavka džinovske podzemne bušilice da bi se ispod luksuznog hotelskog kazina izazvao zemljotres, slanje braće, dežurnih duduka iz ekipe, u meksičku fabriku kockica (sa histerično smešnom peripetijom kad maloumniji od njih digne na noge sindikat potlačenih radnika), i upošljavanje kompjuterskog genija (Edi Izard), budući da je Paćino pozajmio futuristički sigurnosni sistem iz tehno-sveta serije 24, đuture sa Džulijanom Sendsom kao hladnim operativcem. Povrh svega, Paćinova desna ruka je prekrasna Elen Barkin u povratničkoj ulozi ajkule na štiklama (poslednji put kad su delili kadar, erotski naelektrisani u Moru ljubavi, ona je bila muško u vezi). Nju ništa ne može da uzdrma. Bar dok se ne susretne sa nosom Meta Dejmona.

„Oušenova trinaestorka“ sigurno nije Andrej Rubljov (a i bogu hvala za to), ali klizi k’o podmazana zahvaljujući sjajnoj montaži i muzici Dejvida Holmsa koju, čini se, treba slušati isključivo dok se šetaju firmirana odela, skupe naočari za sunce, čipovi u džepovima i poneki as u rukavu. Sve je prilično budalasto, ali zaslužuje četvrtinu milijarde koju je naplatilo na blagajnama jer je strahovito smešno. A i nije li uz Holivud i Vegas „grad u kome je sve moguće“?

Na kraju višesatne odjavne špice trećih Pirata nalazi se tizer za mogući nastavak avantura. Mačak u čizmama iz Šreka dobiće sopstveni film. Kluni tvrdi kako je srećna trinaestica ujedno i poslednja. Pravi igrač očigledno zna kad da stane.