Jagodinka je pobegla od Berčeka

Sama sam izabrala ulogu Jagodinke Simonović u „Varljivom letu“. Goran Paskaljević mi je jednog dana dao scenario i rekao da izaberem ulogu. Tražila sam od Gorana da ubacim niški akcenat i da pevam tužnu meksikansku pesmu koja je jedno vreme bila popularna kod nas. Scena sa Slavkom Štimcem, divnim glumcem i mojim dobrim drugom nije ni gruba ni ružna ni neukusna, i zato se pamti.
Cela uloga je za mene izašla iz rečenice „Samo da ti čujem glas“, kaže u ispovest za „Blic nedelje“ Dragana Varagić, glumica koja već godinama igra u Kanadi, a u Srbiji je ostala upamćena po već antologijskoj sceni i pomenutoj rečenici.

Odlazak
Otišla sam iz Beograda kad sam protestno otišla iz Narodnog pozorišta. Dolaskom Aleksandra Berčeka za upravnika Narodno je izgubilo svoju ulogu kulturne institucije i postalo eksponent jedne nasilne i opasne politike. Iz Narodnog su tih dana otišli i Miki Manojlović, Ceca Bojković, Suzana Jovanić i drugi.
Udruženje dramskih umetnika Srbije donelo je odluku da se jedan dan „spusti zavesa“ u svim pozorištima u Srbiji, da bi skrenulo pažnju na ono što se dešavalo tajno - napadi na pripadnike druge nacionalnosti i vere, ili na sve ono što oni koji su vodili tu užasnu politiku nisu smatrali „srpskim“. Mediji su bili zatvoreni za taj problem, i odluka Udruženja je bio način da se skrene pažnja javnosti. Novi upravnik Narodnog pozorišta, preko noći dovedeni Berček, sazvao je Radnički savet koji je izglasao da Narodno pozorište takođe neće igrati te noći. A onda je Aleksandar Berček samovoljno doneo odluku da će u Srbiji igrati samo Narodno pozorište. Ja sam te noći imala zakazanu predstavu, ujutro sam došla u pozorište da čujem šta je odluka - i onda sam odlučila sama. Odbila sam da igram, i potpisala sam otkaz.

Poziv
I danas stojim iza toga što sam uradila i nikad se nisam pokajala. Da je sve posle toga bilo lako, nije, naprotiv, ali sam bar ja donosila odluke. Komad „Have I None“ („Nigde nikog nemam“, koji upravo igram u Torontu) počinje i završava se misterioznim kucanjem na vrata. Ne čuju ga svi, ali se postepeno broj ljudi koji ga čuju povećava. To je ona vrsta poziva na koji morate da odgovorite. Možete da pokušate da izbegavate neko vreme, ali pojaviće se ponovo. Prozvaće vas sigurno. Ne može se izbeći. Pre ili kasnije. Na ovom ili onom kontinentu.

Beogradske pijace
U Beograd dolazim bar jednom godišnje. Kad god mogu, odem prvo u pozorište, na probu ili predstavu, nekako mi je to najprirodnije, u pozorištu mi je isto u svakom gradu, u pozorištu isto mislim, isto volim, razumem. Zatim, posetim meni drage u Beogradu i Novom Sadu, otoplimo jedni druge. Setimo se zašto nam je važno što smo se u životu sreli.
U Beograd dođem kao u svoju kuću. Još uvek imam svoj stan na Zelenom vencu. Dođem da idem na pijacu, pijem kafu s drugaricama, prošetam pod lipama. Treba nekoliko dana da prođe da mi postane obično, kao da nisam ni odlazila. Moji roditelji su u Beogradu, trudimo se da za mesec dana proživimo godinu dana razdvojenosti. Pred odlazak za Kanadu otac mi je rekao da je njegova najveća zasluga u životu što ima dve ćerke koje su dobri i pošteni ljudi, i da se neće mešati ni u jednu našu odluku. Ne smem ni da pomislim koliko bi bili srećni da se vratimo. I moja sestra je u inostranstvu, živela je sa porodicom u Nju Orleansu, a zatim je dobila sjajan posao na fakultetu u Severnoj Karolini, njen muž takođe, pa su se tamo preselili.

Bila sam štreber
Nisam mislila da ću biti glumica. U Osnovnoj školi „Aleksa Šantić“ išla sam u klasično odeljenje, učila između ostalog starogrčki i latinski, i to mi je sve bilo zanimljivo i lako. U VIII gimnaziji kad su ukinuli klasično odeljenje, ja sam jedina prešla na prirodni smer i vrlo sam volela matematiku, fiziku... Za to vreme bila sam kod u Domu pionira u dramskoj grupi, pa u grupi kod Bate Miladinovića, i u „Dadovu“, išla na takmičenja recitatora... Kao da su bila dva paralelna puta, samo što glumu nisam shvatala ozbiljno. Bila sam vukovac, pravi štreber, bilo mi je lako da učim, bila sam radoznala. Jedini fakultet na kome sam morala da polažem prijemni bio je Fakultet dramskih umetnosti.
Moj otac se nadao da me neće primiti, pa ćemo tako rešiti i taj problem. Kad kažem da sam sanjala san i zato otišla na prijemni za glumu, zvuči melodramski, ali je istina. I sebe sam iznenadila.
Mislila sam razumeću posle, pa ljudi u određenim godinama sigurno imaju odgovore na mnoga pitanja, a meni se sada čini da godinama imam sve više pitanja, a sve manje znam odgovore. Definitivno nisam više vukovac.

Morava i Ibar
Moje detinjstvo je vezano za Kraljevo, za dve reke, Ibar i Moravu, za jednu divnu ženu, Radmilu Hason, koja je bila moja učiteljica. Otišla sam iz Kraljeva kad sam imala devet godina, ali su mi sećanja i dalje živa. Otac me je naučio da plivam, vozim bicikl, sama sam naučila da se pentram po drveću i jedem zelene šljive i kajsije, loptu nisam ispuštala iz ruku, kolena su mi bila stalno odrana, nisam se plašila bola...

Razlika između gledati i videti
U Kraljevu mi je omiljena igra bila kad se podelimo u dve grupe, pa jedna sakrije nešto dragoceno i ostavlja skrivene znake, a druga da bi to dragoceno pronašla treba pažljivo da prati znake koji nisu vidljivi na prvi pogled. Kao u životu. Ne znamo dok ne nađemo, a pratimo od znaka do znaka. Ako umemo da vidimo. Divni profesor Stanislav Bajić na jednom od prvih časova svetske drame objasnio nam je razliku između gledati i videti, pa sam ponešto razumela. Apstraktno i konkretno kao delovi istog u različitim perspektivama.

Stara fotografija
Pretprošle godine predavala sam na Univerzitetu Dalhauz u Halifaksu, dakle živela sam „na smenu“ nekoliko dana tu, a nekoliko u Torontu. Sećam se, bližio se moj rođendan, ostala sam do kasno u kancelariji da završim neke ocene i pred ponoć, pre nego što izađem, proverim još jednom imejl - studenti vole da pišu noću, uostalom kao i ja. Tu vidim da sam dobila pismo iz Švajcarske od nekoga koga ne znam, sa srpskim prezimenom. Iz pisma shvatim da je to moj dalji rođak koga nikad nisam upoznala, koji je u zaostavštini svoga oca pronašao fotografiju moje majke s bebom u porodilištu. Slučajno je našao moju univerzitetsku adresu na internetu i pita me da li znam za tu sliku. Moja majka u cvetnoj haljini u porodilištu drži u naručju bebu. Tako u nekom dalekom gradu, na drugom kontinentu, slučajnim pismom pred dan na koji sam rođena, neko umesto mene poveže vreme i prostor. Sad predajem na Univerzitetu Vindzor. Putujem vozom (nije to slučajno što potičem iz železničarske porodice), voz prolazi kroz fantastične predele. U tom vozu sve mi se čini mogućim.

Mileva Ajnštajn
Volela bih ponovo da se vratim na Milevu Ajnštajn. Već neko vreme kontaktiram s onima s kojima bih volela da sarađujem na ovom projektu, još nemam ništa zasigurno - sve sam odložila zbog predstave „Have I None“. Volela bih da primenim to što volim iz fizike i matematike na predstavu, na priču o jednoj ženi koja je još uvek tajna.

Uloga mame
Otkad sam rodila ćerku Mihaelu sve je drugačije, preko nje sam naučila dosta o sebi, vratila mi je neka pitanja „na doradu“. Ona je sad već jedna ozbiljna mlada dama sa sjajnom percepcijom koja može da bude ozbiljan sagovornik.
Kad je Miša bila mala otvorila sam školicu za decu za glumu: preko nje sam razumela šta treba da bude ta školica. Iako je ideja postojala odranije, na mene se nikako nije do kraja lepila dok nisam shvatila u čemu je razlika između takve škole u Beogradu i Torontu. Razumela sam bolje šta znači živeti na dva jezika ili, tačnije, dobijati nova saznanja na jeziku koji nije maternji, taj jezik našoj deci otvara nove prostore. Mi ne možemo da se pravimo da to nije istina. To je uzbudljivo. Srpski jezik je postao jezik različitosti, ne baš za dečje godine, jezik na kome se tuguje, psuje, priča o politici i ratu... Želela sam da naša deca osete da je to takođe jezik radosti, mašte i igre.

Deca u dijaspori
Naša deca vrlo brzo progovore engleski bolje od nas, i bolje razumeju sredinu, ma kako se mi dobro snašli. Jer im je prirodnije i neće da budu različiti. Želela sam da u mojoj školici deca pričaju jezikom koji hoće. Ja sam im se obraćala na srpskom, deca su prevodila ako neko nije razumeo, ohrabrivala sam ih da prelaze u jednoj rečenici s engleskog koji bolje govore na srpski. Prevodili smo scene iz pozorišnih predstava, pokušali da razumemo šta je različito kad se isto kaže na različitim jezicima i, naravno, želela sam da ih uvedem u našu divnu dečju poeziju. Kad sam predavala pozorišnu istoriju na fakultetu, predavanja o pozorištu apsurda sam počela prevodom pesme Duška Radovića „Devojčice i mačke“. Niko nije mogao da veruje da je to dečja pesma i da je deca razumeju. Mali ljudi mnogo više shvataju nego mi koji se pravimo velikim. Miša je jako volela tu pesmu, tako sam i došla na ideju.

Profesorka
Kad je Miša porasla i postala studentkinja, ja sam odlučila da se prijavim za profesorski posao, da i ja bolje razumem šta se dešava s ove druge strane katedre. I sve tako želeći da njoj budem na pomoći ako joj zatreba, a njoj ne treba, otkrijem da volim svoje kanadske studente. Dosta stvari sam radila intuitivno, čitav sistem vežbi sam osmislila iz jednog pokušaja koji je uspeo, mnogo saveta sam dobila od profesora Bajčetića.

Porodica
Moj muž Dušan ima troje odrasle dece iz prvog braka koja već sad imaju svoju decu, a naša Mihaila, zvana Miša, ima 19 godina i upravo je završila drugu godinu studija. Sad mi sprema spisak knjiga koje „moram da pročitam jer su super i tačno je ono što me zanima“, pošto sam rekla da čim završim predstavu želim da sedim u bašti i čitam knjige. Mi smo porodica u kojoj svaki član ima različiti ritam, uglavnom zbog poslova, i naučili smo da se uklapamo. Ponekad nam se pomešaju rokovi, i to izgleda zabavno sa strane. Zanimljivo je da se s dosta poštovanja konsultujemo, ali svako ima pravo da povuče granicu. To je važno, naročito zbog Miše, pošto Dušan i ja znamo da ne moramo oko svega da se složimo.

Prijatelji
U Torontu imam prijatelja, i s naše i s kanadske strane. Samo iz mog razreda iz gimnazije došlo je još petoro sa porodicama - mi se već dugo znamo.

Kad bih počinjala...
To je teško pitanje, kao u onom komadu Maksa Friša - pomeriš jednu stvar, ali se i druge konsekventno pomeraju i tako manje-više dođeš na ono što imaš. I pitanje doživljavam kao da je početak sutra, a za to već imam listu stvari za koje se nadam da me još čekaju.