THE KLAXONS

The Klaxons dolaze iz Londona. Pre par meseci bili su NME-ijev omiljeni bend i velika nada. U međuvremenu, Bloc Party i Arctic Monkeys su objavili povratničke albume pa je stvar oko novih osvajača osveta polako zaboravljena. Šteta, jer sve je delovalo više nego zanimljivo, iako nije nimalo odgovaralo stvarnosti.

The Klaxons je trebalo da budu perjanice, za tu priliku prikladno osmišljenog naziva, ’nu-rave’-a. Ogorčeni na činjenicu da godinama unazad Ameri vode u diktiranju svetskih muzičkih trendova, Britanci su odlučili da u prodaji muda za bubrege, aktuelnu i ne toliko jenjavajuću (koliko bi se očekivalo) popularnost pop/disko-panka prekrate povampirenjem sopstvenog roda odn. acid house kulture- kreirajući mutanta gore navedenih dimenzija. Stvar je propala, jer niko, među prvima The Klaxons, nisu uspeli u stvaranju bilo čega što bi se iole odazvalo na ’nu-rave’.

Tome nisu pomogle ni dve blago-sugestivne obrade: The Bouncer, acid-house pionira Kicks Like A Mule, niti Not Over Yet Oakenfoldove prajmtajm epizode Grace.

The Klaxons su kao Blur.

The Klaxons su skoro kao Bloc Party.

That good, moram da priznam.

Prva stvar koja će vas iznenaditi na futuristima inspirisanom albumu Myths of The Near Future jeste koliko ovde ima dobrih pesama koje će, a to je već nakon drugog slušanja jasno, itekako preživeti hajp koji ih je najavio. The Klaxons su dinamičan pop bend, koji bi se možda razvio iz Blur da su ovi nakon Great Escape krenuli ka plesnom podijumu umesto ka studentskim kampusima u kojima su, tada, vladali Pavement. Bloc Party danas poseduju takvu vrstu energije, kao i sa dušom skandirajuće refrene (čijoj senzibilnosti dodatno doprinosi tamnoputi Kele Okereke).

Lepo je zamišljati ovu muziku kao podlogu na studentskoj žurci na kojoj fotelje stoje na plafonu, dok kreveti lete kroz prozore, a oni retki studenti i studentkinje, čije noge su u stanju da prate muziku koja trešti iz zvučnika, razglabaju o skrivenim uticajima Burroughsa i Pinchona na zapadnu kulturu. O čemu su i The Klaxons verovatno pričali u sličnim situacijama besni na to koliko ih zajednički projekti Chemical Brothers i braće Gallagher ni malo ne rade.

Iako bi to bilo odveć smelo reći, The Klaxons mnogo više veze imaju sa žanrovskim topljenjima s početka osamdesetih kada su The Specials i New Order krčili svoj put ka mejnstrimu. Njihov blago madčesterizovani zvuk nije posledica spajanja izvornih uticaja, već prevelike konzumacije smešanih derivata derivata. The Klaxons se žanrovima nisu učili od originala, pa čak ni od prve generacije radikalnih smešitelja (pomenuti Specials, The Clash...), već od ko zna kog izdanja replikatora iste misije. Padaju mi na pamet Massive Attack, Hard Fi, The Prodigy, Beck, pa i ultraprecenjeni LCD Soundsystem.

Ali The Klaxons su u svojoj suštini nepokorivo gitarski bend.

Baš kao i Blur (uprkos svim svojim trendi menama).

Skoro kao Bloc Party.

SELEKTAH:

* * * 3/ 4