Selekta gost: Aleksandar D. Kostić

Rođen u pitoresknom Fajfu, danas uglavnom žitelj Edinburga, Jorkston je nesumnjivo jedna od ključnih figura modernog britanskog folka (indie neo-folk), autor u čijem se rastućem i sve razuđenijem opusu elegantno povezuju šaroliki uticaji u rasponu od drevnih ostrvskih žanrovskih međaša (John Martyn, Richard Thompson, Bert Jansch, Anne Briggs, Nick Drake), preko njegovih aktuelnih, prekookeanskih partnera sa diskografske etikete ’’Domino’’ (Bonnie ’Prince’ Billy, Smog), sve do jednako kapitalnih i sasvim neočekivanih uzora i/li pomagača iz naizgled dalekih muzičkih sfera (Ray Davies, Can, Faust, John Peel).

Ali, bez obzira na to kakvom provizornom etiketom obeležimo krhku, melodičnu i mahom meditativnu muziku koju stvara Jorkston, ona nam neće pomoći da se unapred pripremimo za jedinstveni ugođaj i doživljaje koji će nužno uslediti potom. Jer, ovaj Škot na pragu 40-ih, sa izgledom prosečnog šalterskog službenika i bez trunke karizme zvezda, već punih sedam godina potpisuje, svira i peva neke od najsuptilnijih, najlepših i najoriginalnijih pesama koje stižu iz Britanije, s lakoćom dokazujući da i u novomilenijumskom civilizacijskom grotlu još uvek ima mesta za arhaične trubadure bez pojačala, ritam-mašina i kompjutera.

Uprkos svemu tome, pa i uprkos odanosti nekim drugim, tvrdim, vanmuzičkim konceptima (pripadnost umetničkim komunama, veganstvo, itd), Jorkston nije i nikada neće ni biti tek bedno oživljeni, arhaični hipi ideal, nego samo osobenjak sa posebnom vizijom koja drsko i uzbudljivo kalemi moderne svetonazore na modele iz herojske prošlosti. I baš kao što je na tri svoja dosadašnja studijska albuma (’’Moving Up Country’’ 2002, ’’Just Beyond the River’’ 2004, ’’The Year of the Leopard’’ 2006) bez greške povezivao staro i novo, uz pomoć gotovo šokantno selektovanih producenata (Kiearn Hebden - Four Tet, Paul Webb - Talk Talk) i gomile muzičara koje je uvek uspevao da motiviše na svrsishodan način, tako i njegov novi CD ’’Roaring the Gospel’’ demonstrira svu posebnost i raskoš njegovog talenta.

Razume se, kako je u pitanju kompilacijski album sačinjen od raritetnih singlova, B strana i obrada, ’’Roaring the Gospel’’ ne vredi automatski tretirati kao obrazac za mogući početak druženja sa Džejmsom Jorkstonom, pošto su po definiciji ovakva izdanja namenjena isključivo posvećenicima i davno preobraćenim vernicima. Bez obzira na sveprisutan, snažan autorski pečat, izgleda da čak ni sam Jorkston nije gajio ambiciju da pošto-poto nađe viši smisao u uvezivanju svojih zaboravljenih demoa, alternativnih miksova, retkih poleđina i bizarnih kavera, već je pre želeo da zaokruži jednu burnu fazu u vlastitoj karijeri i da zatim nastavi dalje, u verovatno nepredvidljivom pravcu. Ipak, iza naslova koji može da zavede (delom preuzet sa njegovog debitantskog singla - ’’Moving Up Country, Roaring the Gospel’’ 2000) krije se ugodna paleta šaputavih melodija i toplih, akustičnih zvukova kojoj je praktično nemoguće prišiti prost žanrovski opis, ali je više nego lako uočiti da se Jorkstonove autorske i izvođačke opsesije konstantno kreću privlačnom, komplikovanom i potetnom skalom od bazičnog folka, kosmičkog kantrija i neuhvatljivog popa do govornih eksperimenata i džezerskih improvizacija.

Negde tačno na aritmetičkoj sredini albuma ’’Roaring the Gospel’’ nalazi se i zaista intrigantan kaver veličanstvene pesme pokojnog Tima Baklija ’’Song to the Siren’’ i čini se da upravo ona nosi sobom ključ za razumevanje drhtave, nežne i maglovite ovozemaljske misije Džejmsa Jorkstona. Principijelno nesklon obradama (izuzimajući tradicionale), on ovu melodijski i tekstualno izuzetno kompleksnu i bezbroj puta obrađivanu temu rasklapa i ponovo sklapa sa fanatičnom strašću i preciznošću, tretirajući je ne samo kao ostavštinu gorostasa ili pesmu nad pesmama, nego i kao mitski obrazac koji i zanatski zavređuje mesto u večnosti. Otud ova, Jorkstonova verzija istovremeno zvuči i kao patinirani lament kakvog elizabetanskog mornara, i kao molitva uz koju će se dočekivati daleka budućnost, a i kao izgubljena karika između ritualnog, narodskog folka s jedne i savremenog, autorskog popa na drugoj strani. U njoj, dakle, reinterpretiranjem tuđe genijalnosti Jorkston izaziva, demonstrira i potvrđuje svoju sopstvenu, dok sam album ’’Roaring the Gospel’’ možda i nehotice dokazuje kako istinska umetnost počiva na prevazilaženju žanrovskih, jezičkih i svih drugih barijera.