Bolivudski snovi u indijskoj javi

Kada krenem da vrtim indijske televizijske kanale, primećujem da se u skoro svakom filmu, bez obzira da li je iz sedamdesetih ili neki skorašnji, pojavljuje jedan isti lik. On je Big B. On je u Indiji najveći i najmoćniji od svih bogova. On glumi u svakom filmu u poslednjih 30 godina, pojavljuje se u svakoj reklami, od krema za cipele, preko kašmirskog meda, štofanih odela, sve do platinastih kreditnih kartica. U svetu poznatiji kao Amitab Bačan, 1999. osvojio je titulu najvećeg glumca milenijuma u BBC on-line glasanju u kome su mu suparnici bili imena kao Čarli Čaplin, Lorens Olivije i Marlon Brando. Eto koliko je popularan. Kada je skoro prepustio ulogu domaćina najpopularnijeg kviza svih vremena – «Ko hoće da bude milioner?» – još jednom bolivudskom superstaru, Šah Ruh Kanu, na informativnim (da, informativnim!) emisijama vodile su se diskusije da li će Kan uspeti da na svojim plećima iznese takvu odgovornost, jer ne može svako zameniti Velikog B-a.

Danas je i njegov sin Abišek jedan od najpopularnijih mladih glumaca na bolivudskom nebu. A stigla je i velika vest koja ne preostaje da fascinira milijardu i nešto Indijaca na potkontinentu i milione širom sveta: Abišek će se venčati sa još jednom bolivudskom srećicom, bivšom mis sveta i daleko najlepšom ženom na svetu, Aišvarjom Rai. Sve se pomno prati i diskutuje: njihova veridba, izlasci i zajednički projekti, posete hramovima da bi se umilostivili bogovi pred najavljeno venčanje. Ali najveće diskusije definitivno proizvode spekulacije o tome gde će se A&A venčati i koji će indijski grad odneti tu ogromnu marketinšku pobedu. Šuška se da bi to mogao da bude Udaipur, prinčevski grad u Radžastanu koji bi po lepoti sigurno bio dostojan ovog velikog događaja. Samo, postavlja se pitanje da li će to biti dovoljno originalno, obzirom da se skoro jedno drugo veliko venčanje (engleski model Liz Herli i indijski biznismen Arun Najar) odvilo u jednom sličnom radžastanskom okruženju, u Džodpuru. U svakom slučaju, znaće se vrlo brzo, jer su astrolozi već objavili da bi venčanje moralo da se odigra u najskorije vreme.

Ovo su neke od najvažnijih tema u Indiji koje se vode i u privatnom i u javnom životu, rame uz rame sa političkim, socijalnim, ekonomskim i kulturnim diskursom. Amitab, Abišek, Aišvarja, Šah Ruh i drugi srećnici žive životom bogova, a njihove živote kao svoje proživljavaju milioni smrtnika za koje je jedini momenat skrivanja od surove i neizbežne realnosti odlazak u lokalni bioskop i kopiranje najnovijih bolivudskih plesnih pokreta.

Termin Bolivud, to valjda svi već znaju, nastao je kombinacijom reči Holivud i Bombaj (danas Mumbai), obzirom da je upravo taj grad sedište najveće filmske industrije na svetu. Međutim malo ko zna da u Indiji postoji i Kolivud, tamilska filmska industrija bazirana u Čenaju (nekadašnjem Madrasu), koja je jednako produktivna i jednako popularna kao i bolivudska.

Danas se u Indiji proizvodi skoro hiljadu filmova godišnje, gotovo dvostruko više nego u SAD. Ipak, tu prestaje svako poređenje između indijskog i zapadnog filma. Ono sto karakteriše 99% indijskih filmova, što oni moraju imati da bi se uopšte ponadali nekom uspehu, to su sledeći sastojci:

- Nesrećna ljubavna priča. Obično ona voli njega, ali on mora da ide - ili u potragu za svojim identitetom ili u rat. U međuvremenu se ona udaje za drugog, iz poštovanja prema roditeljima koji su joj ga pronašli. Onda se onaj prvi vraća i tu počinje drama, suze i jecaji, i naravno grupni ples koji prati svaku scenu u filmu. Ipak dužnost prema porodici i otadžbini uvek odnose prevagu nad ličnim emocijama.

- Duge, preduge muzičko-plesne scene, koje čine da svaki film u proseku traje 3-4 sata. Kostimi se u svakoj sceni menjaju bar pet puta.

- Dok junaci glume i pevaju na plejbek, u pozadini se brzinom svetlosti smenjuju zelena kašmirska brda, švajcarski Alpi, Trafalgar skver, velika piramida u Gizi i Golden Gejt most u San Francisku.

- Lepota i senzualnost, ali bez seksa i golotinje koji su zakonom zabranjeni. U poslednje vreme bolivudski film počinje da koketira i sa holivudskim elementima nasilja, krvi i erotike, ali se indijska cenzura i dalje stara da održi tradicionalne puritanske vrednosti.

Dakle, jednostavan recept za gotovo garantovan komercijalni uspeh. Mase hrle u bioskope da vide svoje junake, da za tih par sati prožive jedan san, za njih nedostižan. Uče se koraci, kopiraju se CD-ovi, slike filmskih junaka se lepe po biciklima, auto-rikšama i mračnim sobičcima. Oni malo hrabriji, malo ambiciozniji, odlaze u hiljadama u Bombaj (Mumbai) u nadi da će se jednog dana i njima posrećiti. U međuvremenu život ide dalje, sirotinja je sve bednija, a elita sve bogatija.

Izvan mračnih bioskopskih dvorana, na ulicama indijskih gradova smenjuju se slike krajnosti: jada, bede i raskoši. Te krajnosti su me uvek na neki poseban način uznemiravale, verovatno zato što tako mirno koegzistiraju jedna pored druge bez ikakvog dodira i konflikta, kao da je i jednima i drugima sudbina bogom dana i nepromenljiva. Možda me zato i nerviraju bolivudski filmovi, jeftina laž i prevara umotana u zlatni papir. Kako je moguće da su milioni u ovoj zemlji ovisni o toj fatamorgani života, kako je moguće da oni malobrojni prosvetljeni ne nalaze za potrebno da kroz svoja umetnička dela budu malo više ogledalo stvarnosti,da daju omaž pravom životu, da postave pitanje i isprovociraju? Ni gledalac ni autor ne odaju utisak da im je potrebno malo više istine.

Zanimljivo je to da se Bolivud, uprkos svim svojim manama, polako probija i na zapad i stiče svoju publiku van indijskih zajednica. Samo, dok se u Indiji i među indijskom dijasporom bolivudski filmovi smatraju najnižim vidom zabave za mase, u inostranstvu oni privlače urbanu elitu, kojoj to poigravanje sa kičem daje pečat originalnosti. Kakve li ironije, Bolivud je prevario svet.

No, kao što već rekoh, bolivudski film je iz godine u godinu sve uspešniji, ako se taj uspeh meri brojkama. Rekordne zarade, nove zvezde, sve češće pojavljivanje na međunarodnim festivalima ne predstavljaju veliki podsticaj najvećim indijskim autorima (uz nekoliko časnih izuzetaka) da se pozabave pravim životom u ovoj volšebnoj zemlji. Samo neka ima igara za narod, makar ne bilo ni dovoljno hleba. Ako se u Bolivudu nešto modernizovalo, to je samo par plesnih pokreta, mnogo marketinga i osećaj za zgrtanje miliona.