Pop-lava kao pop-atrakcija

Od kada je novi žanr – "nesreće" – stigao i do video-izdanja, te postavio gledaoce u sadističku poziciju uživanja dok drugome smrkava, a popularna kultura krenula putem sve veće eksploatacije brutalnosti (vidljive čak i u kvizovima, npr. Najslabija karika), veoma je zgodno kao najvažniju vest staviti ljudsku tragediju. Izgleda najčešće spektakularno, garantovano dira emocije, izazivajući empatiju, a svako sa udobne druge strane ekrana može da uživa što se to njemu nije dogodilo. Treba uživati u malim stvarima, kažu upućeni, ali je svakako mnogo lakše u velikim, a velika je stvar, danas, izbeći prirodnu katastrofu, jer ona vreba sa svih strana – uragani, zemljotresi, vulkani, požari, munje i gromovi, sve baš sve može da se zaveri protiv čoveka koji tek tada upoznaje svoju skoro pa ništavnost.

Poplave u Srbiji izazivaju veliku pažnju. Ne samo da se licitira da li će komšija sutra ući u svoju kuću u čamcu koja može biti i na klizištu (a da je ipak i dalje dobra jer nije "prešla" mnogo), već se tragedija pomalo priželjkuje i samom sebi. Učešće u medijskom događaju, onome što se prenosi posredstvom pre svega televizije, takođe proizvodi užitak. Nevina žrtva prirodne katastrofe može lako da dobije svojih petnaest minuta slave, a uzbuđenje, produkovano iskokom iz svakodnevice takođe nije za potcenjivati – konačno se nešto veliko, krupno zbiva. Sama priroda preti, i to veoma polako, stvarajući saspens u kome nije teško otkriti izvesnu golicavost – dugo očekivanje izlivanja reke ne može se ne dovesti u asocijaciju sa krajem sekusalnog čina. Na taj način, vrhunac katastrofe postaje vrhunac užitka. Ne treba zanemariti ni iskok iz dosadne svakodnevice – ono što još može intrigirati jeste događaj izvan rutine, ono što je neočekivano, a ipak se zbiva. Tako poplava postaje, pored medijske atrakcije, i garant da smo još uvek živi, jer se još nismo udavili, mada možda priželjkujemo ekstazu utopljeničke smrti.

Lokalni mediji pokušali su da polu-duhovito eksploatišu ovu mogućnost katastrofe. Tragikomičnost koja se tom prilikom proizvodi ima ukus cinizma koliko i autoironije – i ova tragedija zapravo i nije tragedija, jer se ne dešava nama, koji o tome izveštavamo ili smo u stanju da o tome čitamo/čujemo, a ljudi, koji se šale na svoj račun u vezi sa vodom koja polako prelazi nivo struka, u mnogobrojnim reportažama uopšte nisu retkost. Vicevi, koji se takođe mogu čuti na ekranu koliko i u "narodu", samo potvrđuju prethodno. Na delu imamo dvostruki mehanizam odbrane – s jedne strane, ignorisanje (jer se to dešava nekom tamo), dok se, s druge strane, svemu pridaje komičan efekat. Prvo je svakako etički nelegitimna nesolidarnost, dok je potonje zdrava reakcija samih ugroženih. Zbog čega postoji barijera između prvih i drugih na svakom je personalno da se zapita, a kao odgovor može dobro da posluži La Rouchefaultova maksima – "Svi mi imamo dovoljno snage da podnosimo patnju drugih!"

Na kraju, stvarni događaj se pretvara lagano u događaj na ekranu, sliku koja se upravo tu i smešta, jer se uglavnom može i videti samo posredstvom medija, sem ukoliko vam voda nije stigla do kolena, što opet pretpostavlja da elektronske medije ne možete pratiti bez straha od električnog udara. Umesto stvarne poplave, imamo polavu vesti i o poplavi, koja polako diže tenziju, najčešće etiketirana kao "poslednja vest". U Srbiji, koja nakon Miloševića postaje medijski zabačeno mesto, koju je upravo smrt bivšeg predsednika ponovo stavila u centar medijske pažnje, potrebno je kompenzovati nedostatak stvarnih vesti. I dok se zapravo ništa i ne dešava u javnoj sferi sem isčekivanja hapšenja haških optuženika – što je opet recidiv starog, već pomenutog režima – poplave odlično pokrivaju trajnu medijsku rupu.

Što uopšte i nije loše, prokomntarisaće neko, jer će navedeno videti kao simptom ulaska u mirniji period, u kome priželjkuje da glavna vest bude kako su vatrogasci spasili komšinicinu mačku koja baš nije htela da siđe sa drveta. Ovakav stav pre svega mi se čini kao stav ukusa, te izbora da se radije živi u Švajcarskoj (onako kako se ona najčešće zamišlja, kao idilično mesto u kome život teče mirno i visoko kvalitetno) ili u nekoj "problematičnoj zemlji". Bez obzira kakve su Vaše preference po tom pitanju, želite li stvarne ili "fiktivne", medijski prenesene događaje, čuvajte se poplave – i one sa TV ekrana, kao i one koja Vas može naterati da razmislite o kupovini čamca pre planiranja letovanja. Prve, jer daje laku mogućnost utapanja u ono što se i ne dešava, te prenaglašenim tragizmom pokušava da se proda kao realno samo, a druge zato što je upravo to realno ono što može da se odigra, ma koliko se Vi, posredstvom virtuelizujućih slika o realnom, od njega štitili. Poplava može da uđe i bez kucanja na Vaša vrata.