Direkt(no) iz Jerusalima

Pred sobom imamo, čini mi se, pokušaj objektivnog i poprilično suzdržanog odgovora na zanimljive teološko-istorijske tvrdnje (zaključke čak!), proistekle iz pera gos'n Den Brauna, uvaženog autora nadaleko proslavljene knjige "Da Vinči kod".

Kada počnete sa čitanjem Den Braunove knjige, na trenutak pomislite kao da držite novog Ladlama u rukama. Sve je tu: heroj i heroina, misteriozni asasin neuhvatljiv kao senka, tajna zavera snaga, tajna zavera strana (što bi rekao Darko Rundek, zagrebački poeta), skupocene vile, limuzine i avioni, jurnjave po Parizu i Londonu, pucnjave u Louvre-u i Westminster Abbey-ju; i tako svašta nešto razno, prividno kažem ladlamovski i sa jednom, ne baš najobičnijom tvrdnjom u unutrašnjem tkanju teksta - Isus Hrist nije božji sin i spasitelj čovečanstva kako to oficijalna Crkva "uči" svet (s upotrebom veće ili manje prisile) poslednjih dva milenijuma; nego je, zapravo, francuski kralj (valjda zato što nije mogao da bude jevrejski?), muž Mariji Magdalini i tata jednoj maloj devojčici Sari.

Autor Den Braun veli da je sve ovo otkrilo jedno tajno društvo pod nazivom 'Priorat Siona' - društvo koje je osnovao gos'n Godfri Bujonski, franački velmoža i vojnik-najamnik, vitez, 1099. godine po nasilnom i nadasve divljem upadu čuvenih Krstaša u inače dotle mirni Jerusalim pod upravom muslimanskih vladara.

Kao što knjiga "Da Vinči kod" kazuje dalje, Godfrijevi vitezovi čuveniji pod nazivom 'templari' vrše arheološka iskopavanja podno negdašnjeg Irodovog hrama (Drugog jevrejskog Hrama, sazdanog na identičnom mestu gde je bio i Prvi, Solomonov hram, i na mestu gde je osnivač monoteizma, gos'n Abraham, želeo da ubije svog sina Isaka kao znak vernosti novootkrivenom, JEDNOM Bogu - kako bilo; Bog se ipak predomislio u ovom iskušavanju svog prvog vernika pa je ipak i sam fizički odvratio Abrahama od izlišnog požrtvovanja...), gde pronalaze čudesno otkriće - DOKAZ da Isus nije Bog, dokaz koji će uništiti osnove sakralne civilizacije i u temeljima pokositi moć najstarije - a još uvek uticajne i važne - organizacije na svetu, Crkve Hristove....

Priča u "Da Vinči kodu" ide dalje o tome kako Crkva (ili neki drugi misteriozni anti-heroj?) napada tajnu organizaciju 'Priorat Siona', s ciljem da ih uskrati za njihov krunski dokaz i ne birajući sredstva. Priorat odnosno Prioratovi izbrani heroj i heroina, organizacija nalik Slobodnoj Masoneriji, stupa u očajničku i agonijsku poteru za tim dokazom - Svetim Gralom, s ciljem da ga zaštiti od halapljive Crkve i da ne ostavi Zapadnu Civilizaciju uskraćenom za jedno katarsično znanje - Crkva nas je lagala poslednjih dve hiljade godina.

Teologija je, ma šta nama Crkva/Sinagoga govorila i blagoglagolila, ljudskog uma delo, znači ljudsko nastojanje da izmajstoriše i artikulizuje neke svoje, krajnje subjektivne, doživljaje, vizije, ideje a ponekad/često i iluzije odnosno zablude. Ono što je krajnje loše s teologijom je da, kada ona umisli da je više nego jedna puka čovekovna kreacija, može postati jako otrovno i ubitačno oružje. Zato mislim da je najsigurnije da se kaže da nikakvih "teoloških istina" ni nema: postoje samo ljudske istine i neistine (familijarnije pod nazivom 'laži'), ono što svako od nas sobom nosi, ono gde svako od nas u sebi živi (ima i takvih koji ne žive baš nešto unutra, i to je jako tužno, ali to je više onda neki njihov lični bedak, neka njihova zapetlja s kojom oni ne mogu da razbistre)...

'Da Vinči kod', književno-umetnički govoreći, dosta je loša i nebitna knjiga. Književno neozbiljna i nepotrebna. Pritom, Den Braun, cenjeni gos'n autor dotičnog dela, kao da se ne zadovoljava time da je nekvalitetan pisac, već i potura masu nekih sumnjivih informacija, npr.: 666 panela na Piramidi u Luvru; "SOFIA" sa transliteracijom ivritskog slova 'shin' kao 'S', sve iako se 'sophia' u ivritu transliteruje sa slovom 'samech' a nikako ne sa slovom 'shin'; te citiranja gnostičkih jevanđelja kao "autentičnih dokumenata" u prilog potvrde Dzošuine/Isusove i Miriamine/Marijine sangrealnosti...; pa i pomen jevrejskih sveštenica koje vode ljubav sa posetiocima Solomonovog hrama (Prvog Hrama u Jerusalimu) - istorijski detalj za koji ja nisam čuo nikada u životu iako čitam knjige o jevrejskoj kulturi i tradiciji već više od jedne ipo decenije...i tako dalje, i tako bliže.

No dobro, bože moj, nije ni sva ta neozbiljnost, ta Braunova faktualna nedoslednost, toliko strašan propust, uostalom, ljudski je grešiti baš kao što je isto tako ljudski i opraštati. Braunova priča je utemeljena, pre svega, u autorovoj neželji (ili nemoći?) da oprosti sva zla počinjena "u ime Boga", iako se čini da gotovo svaki pojedinačni Braunov junak može da oprosti sve – no samo sebi [ne lezi vraže!]. Ruku na srce, Den je ipak bio iskren pa je na početku svog blockbuster-a kazao da u njegovoj knjizi ima i činjenica. Cigle tri činjenice: Priorat je osnovan 1099. kod mene u Jerusalimu, osnovao ga je Godfri Bujonski, krstaški lider (ratni zločinac prema modernim shvatanjima, rekao bi neko...); Opus Dei, strahovito uticajna vatikanska prelatura i početni negativac u knjizi, ima nekakvu kućerinu u Jew... khm...pardon... New York - u; i rituali sveštenog ženstvenog su istiniti (a ovo poslednje baš divota, mislim, stvarno!).

Kao što sam već pomenuo, Den poseduje duhovnu polaznu osnovu. Ta osnova je gnostička, i ovo je duhovni fenomen zaista vredan posebne pažnje, koju ću i posvetiti u potonjem delu teksta. Pored toga što je Braunov "teološki metod" gnostički, njegov duhovni konflikt ipak ima drugu prirodu - to je konflikt ljudskog duha, ljudske volje, prirode i karaktera; protiv Božjeg duha, odnosno tačnije, "duha" kojeg je zvanična istorijska (rimokatolička - možda nije naodmet pomenuti...) Crkva odredila kao "jedinog istinitog i jedinog ispravnog da njemu, i samo njemu, ljudi svih boja i svih meridijana sveta" moraju da se potčine i sleduju...

...Ono što mi je srazmerno čudno je da se Braun u svojem isterivanju pravde sa Crkvom opredeljuje ne za 'čisti' ateizam - ako mogu tako da kažem; već za neku čudnu smesu religioznih -izama kojima na prestolu kraljuju Miriam/Marija, njen muž Dzošua/Isus i njihova ćerkica Sara, krvi izmešane baš sa francuskim kraljevima (kapiram da su prvobitni vitezovi 1099. u Jerusalimu bili Nemci, Španci ili Norvežani, da bi onda Dzošua/Svetakrv i Miriam/Svetigral pomešali svoju plemenitu krv sa krvlju njihovih kraljevskih familija)... pretpostavljam da Braunu nije ni bitno što su istorijski Miriam i Džošua bili relativno siromašni ljudi, proleteri (što bi rekao Marks), te sve i da su stvarno otišli u Staru Galiju pre bi se bavili zemljoradnjom ili nekim zanatom nego što bi imali nekakvu vezu sa galskom aristokratijom!?

Kada su druge – NE-duhovne – osnove po sredi na samom delu, tokom većeg dela Denovog teksta mislio sam da Den neguje još jedno polazište, presupoziciju – političku; no, do kraja teksta ova dimenzija će izbledeti pa će nam ostaviti samo Dena obnaženog, sa njegovim spiritualnim dilemama i potragama, iskanjima, i ovo je upravo ključni razlog što je moja kritika Den Braunove knjige u osnovi – simpatična, razumevenjska: Den je, pored svih svojih hotimičnih, ili ne, misinformacija na kraju krajeva, [još] jedno ljudsko biće koje traži, iska, svoje mesto u koordinatnom sistemu vremena, prostora i duha...