Grinderman - Grinderman

Definitivno, već sada imamo ozbiljnog kandidata za singl godine.

Kao što naslov pesme kaže, Nick nikako da dobije šta mu duša ište - sve je probao ‘I changed the sheets on my bed / I combed the hairs across my head / And she just didn’t want to’. A da pesmu piše čovek sa iskustvom, čujemo u stihovima ‘I fixed the hinges on her gate / I did her dishes in rubber gloves / But still she just never wanted to’.

Sve je tu – prašteće gitare na distorziji, wah-wah pedala, povremeno Caveovo (ipak kontrolisano) urlanje, ritam sekcija koja razara - i pored svega toga ‘she just didn’t want to’.

Možda bi ipak htela da je umesto svega toga zacvrkutao Henry Lee, ali čini se da Nick nije zainteresovan za patetiku ovih dana.

Grinderman - No Pussy Blues

No Pussy Blues vraća veru u Nick Cavea svima koji su je izgubili nakon mediokritetskih albuma Nocturama i No More Shall We Part, i koja im nije vraćena čak ni nakon prililčno solidnog Abbatoir Blues/The Lyre of Orpheus.

Ostatak albuma ne dostiže visine No Pussy Blues, ali ipak sadrži jos bar 4-5 vanvremenskih tema.

Stvar koja otvara album, Get it On, je malo manje divlja nego No Pussy Blues – ponovo je tu distorzija po kojoj se kotrlja repetativna melodija, i ponovo nas samo Caveov tekst podseća da pesmu peva čovek u srednjim godinama (“I’ve got to get up to get down to start all over again”), i po svemu miriše na drugi singl.

Da se kojim slučajem garažna Love Bomb našla na ovogodišnjem, povratničkom Stooges albumu, čini se da bi ta ploča imala mnogo više smisla – dugo nije bilo toliko znoja i masti na gitari uz koju peva Nick Cave (ovde je i svira, verovali ili ne).

U Don’t Set Me Free glavnu reč imaju bas i bubanj koji voze istim ritmom od početka do kraja, Honey Bee neodovljivo podseća na Suicide koji su za nijansu mekši nego što smo navikli, dok je Chain of Flowers klasična Caveova balada, čija melodija pomalo liči na Nobody’s Baby Now sa albuma Let Love In.

Ako ste se ikada pitali kako bi matori Cave zvučao u psihodeličnom izdanju, odgovor ćete naći u Electric Alice, dok se iza prilično neinventivnog naslova Man on the Moon, krije jedna od najtužnijih tema (treba povući crtu između tuge i patetike) koju je Nick snimio u poslednjih desetak godina, i čiji stih ‘My daddy was an astronaut / Now he’s living on the moon’ govori više o usamljenosti i izolaciji, nego svi stihovi sa Nocturame.

Ono po čemu se Grinderman razlikuje od većine albuma koje Cave snima poslednjih godina je odsustvo želje za ikakvim kompromisom – sve vreme imate utisak da njih četvorica sviraju samo za sebe i da se sjajno provode, što definitivno nije slučaj sa Bad Seedsima, bar sudeći po njihovim nedavnim koncertima.

Grinderman je možda placebo za mladost, ali i ako jeste, radi taman kako treba – ko bi rekao da su ljudi koji sviraju zagazili duboko u petu deceniji života?

Bila bi nepravda ne pomenuti ostatak grupe – na gitari i violini je Warren Ellis iz Dirty Three, nekad u Bad Seedsima, bubnjar Jim Sclavunos takođe iz Bad Seedsa, jedno vreme i u The Cramps, i basista Martin Casey, član Bad Seedsa od albuma Henry’s Dream. Sva četvorica su veliki prijatelji, tako da ne čudi podatak da je album snimljen za nešto manje od nedelju dana.

Ploču je producirao Nick Launay, čovek koji je 1982. producirao album Junkyard od Birthday Party.

Iako je sasvim logično da je među pomenutom ekipom Cave u centru pažnje, sasvim sam siguran da Grinderman ne bi bio ni upola sirov i ogoljen da nema pomenute četvorice.

1997. godine, sticajem više nego suludih okolnosti, imao sam priliku da razgovaram sa Caveom, i jedno od mojih pitanja je bilo u kakvom mu je sećanju ostao koncert koji je 1990. godine održao u SKC-u, na šta mi je, uz izvinjenje, rekao da se ne seća ni SKC-a, ni Beograda, ni 1990.

Za poznavaoce lika i dela Nick Cave-a to i nije neko iznenađenje (za sve druge – u tom periodu je u sebe unosio toliku količinu alkohola i droga, koje bi se i Keith Richards postideo), ali fakat da je taj isti Cave danas živ i zdrav, i da u godini kada postaje pedesetogodišnjak izdaje album na kom se nalazi jedna od najvitalnijih pesama koje je ikada snimio (pogađate, No Pussy Blues), je ne samo ogromno iznenađenje, već činjenica dužna dubokog poštovanja.

Skoča

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Dark Meat – Universal Indians (cloud recordings, 2006)

Birthday Party – Junkyard (buddha, 1982)

The Stooges – Fun House (elektra, 1970)

Veronica Lipgloss and the Evil Eyes – The Witch’s Dagger (gcl, 2005)