The Lemonheads

U poređenju sa tim, reaktiviranje Lemonheadsa, u čijoj postavi su gotovo uvek svi članovi sem Evana Dandoa bili manje-više nebitni, daleko je od iznenađenja.

Koji je razlog tog masovnog ’povampirenja’ novog američkog roka (pored pomenutih, tu su još i Soul Asylum, Smashing Pumpkins, pa čak i post rok legende Slint)? Ako znamo da organizovanje koncerta Dinosaur Jr u današnjoj postavi košta pet puta više nego u postavi iz ’98 npr, ako znamo da su Pixies na povratničkoj turneji zaradili više novca nego što je Frank Black zaradio na svim svojim solo koncertima od raspada Pixies na ovamo, onda je pitanje sa početka ovog pasusa suvišno, a odgovor jasan svakom kome je IQ veći od broja godina. Uostalom, zašto da ne naplate svoja remek dela (a Bossanova, Bug, ili Spiderland to definitivno jesu), pa makar i više od jednom, makar i 15 godina kasnije. Dakle, poprilično je nebitno da li oni sve to rade samo i isključivo zbog novca, već kako to rade i da li to valja, ima li kvalitet. Kad smo kod kvaliteta, prošle godine sam sticajem okolnosti gledao uživo Dinosaur Jr i Lemonheadse – ovi prvi su toliko međusobno usvirani i praše kao da su duplo mlađi, i sve vreme imate utisak da se čuju tri gitare iako je na bini samo jedna (njihov povratnički album nas čeka u prvoj polovini sledeće godine), za razliku od Lemonheadsa, koji su bili mnogo bliži onome što se uobičajeno zove tezga. Kao i na aktuelnom albumu, na tom koncertu su uz Dandoa, bili Bill Stevenson i Steve Alvarez, inače obojica iz pop punk bendova Descendents i All, i dok su svi bili na bini zajedno, na momente su zvučali kao iskren pop sastav (mada je sve vreme zvuk bio mnogo sličniji Descendentsima nego Lemonheadsima – što je slučaj i sa albumom o kom je ovde reč), na momente kao srednjoškolci koji se lože na Lemonheadse, sve dok Dando nije ostao sam na bini, i na gitari odsvirao medley od 10 Lemonheads hitova za 15 minuta : strofa – refren pa druga stvar, i tako u krug, sve u stilu ’hoćete hita – drž’ te hita’. Onda sledi novi set sa grupom, da bi opet nestali svi sem Dandoa, koji po drugi put skrnavi svoje pesme, svirajući tek 40% svake. Drugim rečima, delovao je kao neko ko bi što pre da nestane sa bine i da se bućne na obližnjoj plaži. Iako je to bio sasvim dobar znak da njihov povratnički album neće biti za pamćenje, nisam želeo da gradim predrasude na osnovu jednog mlakog koncerta. Na žalost, ispostavilo se da nisam bio u pravu, tj da ponekad (ali samo ponekad) i nije tako loše imati predrasude.

Ako se složimo da je najveća vrednost Lemonheadsa posedovanje bar četiri hita (pod hitom podrazumevam pesmu koja uđe u uho nakon prvog slušanja, sa melodijom koja tera da se stvar non stop sluša iznova) na gotovo svakom albumu (ne računajući prva dva), nadam se da se nećemo posvađati oko činjenice da je albumom The Lemonheads njihova vrednost po prvi put dovedena u pitanje. Velika većina pesama na The Lemonheads zvuče kao b-strane nekog singla, praznjikavo, odrađeno, sklepano, hladno i prilično bezlično. Pesma ’Poughkeepsie’ je najbliža onom što malopre definisah kao hit, i verovatno jedina melodija na albumu uz koju može da se zviždi, ’Become the Enemy’ zvuči kao da je snimljena ’93. godine (što se može reći za dobar deo albuma) mada i pored toga je jedna od ređih stvari na albumu koja je dostojna imena The Lemonheads ispred sebe, ’No Backbone’ je jedna od dve pesme u kojoj gitaru svira dogogodisnji Dandov prijatelj, malopre pomenuti J.Mascis i čak ni on ne uspeva da je uzdigne iznad proseka, dok bi ’December’ bez problema mogla biti stvar Descendentsa koja se zbog nedovoljne melodičnosti nije našla na albumu Milo Goes to College. Ostale pesme su toliko prosečne i dosadne, da ne zaslužuju ni ime da im se pomene.

U poslednjih 10 godina Evan Dando je pored ovog, izdao još samo jedan album, Baby I’m Bored 2003. godine (prosečan album, ali za klasu hitičniji od ovogodišnjeg), i možda je baš taj izostanak konstantnosti u snimanju novih pesama razlog za ovako bled Lemonheads album. Mada, sudeći po kvalitetu, mišljenja sam da je bilo bolje da je ovu ploču potpisao svojim imenom, a da je ime grupe stavio ispred Baby I’m Bored. Utisak je da je Dando ovih dana mnogo više švorc, nego što ceni svoj rad iz devedesetih.

Ponavljam, nema ništa loše kad radiš nešto za kintu, pa makar kinta bila i jedini motiv koji te pokreće (nadam se da niko nema iluzije kako su Lou Barlow i J.Mascis naprasno ponovo postali ortaci samo zato sto su se uželeli da sviraju pesme koje su pisali kad su imali 20 godina) - ali bi bilo lepo da to ne bude toliko očigledno.

Skoča

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Descendents - I Don't Want To Grow Up (SST, 1985)

Soul Asylum - The Silver Lining (BMG, 1996)

Duran Duran - Astronaut (Epic, 2004)

Evan Dando - Baby I'm Bored (Setanta, 2006)