Preko suda u Strazburu do svog deteta

U čemu je greška države

Porodična drama započinje tako što je, kako objašnjavaju upućeniji u slučaj, otac oteo dete od majke, odveo ga na letovanje posle čega je žena izgubila svaki kontakt sa kćerkom. Na raspad braka i onemogućavanje da viđa dete uticalo je, čini se, i to što je V. A. M. inficirana HIV-om, navodi se, pored ostalog, u saopštenju suda u Strazburu.

Iako ova činjenica nekima može izgledati kao opravdanje za postupke oca, pomenuti sud ne deli takvo mišljenje. Podsećajući šta su sve prošle majka i kćerka i uzimajući u obzir majčino zdravstveno stanje, kao da ne mogu da se načude što su domaći organi, umesto da pokažu vanrednu ažurnost u sprovođenju donete mere, konstantno propuštali da primene sredstva i obavežu oca da postupi po nalogu suda.

Gde je u ovom konkretnom slučaju pogrešila država?

– Evropski sud kaže da je osnovna greška bila što je Četvrti opštinski sud propustio da iskoristi proceduralna sredstva koja ima na raspolaganju i obezbedi okončanje postupka. Propušteno je da se realizuje privremena mera kojom je majci omogućeno da viđa dete i koja je doneta 23. jula 1999. godine. Mera nije izvršena i sud u Strazburu konstatovao je da je učinjena povreda. Gospođa V. A. M. tražila je 30.000, a dobila 15.000 evra. To će morati da plati država, kao i 4.350 evra za troškove postupka. To je pravična naknada, ali mnogo je značajnija druga mera koja traži da domaći sud uloži maksimalan napor da se ceo postupak dovede do kraja, dakle da se privremena mera i realizuje, smatra državni zastupnik.

– U presudi koja još nije pravosnažna (po isteku tri meseca nastupa pravosnažnost) konstatuje se da Srbija u svom pravnom sistemu nema efikasno pravno sredstvo za ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku. Najveći broj predstavki naši građani upućuju upravo iz tog razloga. Obraćanje predsednicima sudova, ministru pravde ili Nadzornom odboru ne može se smatrati dovoljno adekvatnim sredstvom. Moguće je da će ovakvih slučajeva biti i ubuduće, a da bi se izbeglo da država sporove gubi i plaća naknade mora obezbediti efikasno sredstvo za ubrzanje postupka, kaže Carić.

Kad se nezadovoljna stranaka čiji se predmet godinama ne rešava obrati, Nadzornom odboru, to telo može da načini uvid u spise predmeta i preporuči sudu da postupa ekspeditivnije, ali ne može da deluje preventivno, niti licu koje trpi zbog odugovlačenja postupka dodeli adekvatnu naknadu. 

Dr Slavoljub Carić potvrđuje da je Komisiji za reformu pravosuđa ponovo dostavio inicijativu da se, izmenama i dopunama odgovarajućih zakona, nedostatak otkloni. Inače, i ovu kao i prethodnu presudu na štetu države (u slučaju Matijašević) zastupnik će kao svojevrsno upozorenje uputiti na adrese svih sudova u Srbiji.

Sve više tužbi

Evropskom sudu do sada je upućeno više od 1.800, neke su podnete poodavno pa se uskoro očekuju i nove odluke.

– Lane je službi zastupnika dostavljeno 40 tužbi na izjašnjenje, što naravno ne znači da će ove godine biti doneto i toliko presuda. Trenutno u radu imamo oko 50 predmeta, ali broj će svakako da raste. Jedan predmet nekad sadrži i više predstavki, a takav je slučaj koji se odnosi na sud u Novom Pazaru gde u okviru jedne zapravo imamo šest predstavki.

Sem naknade i sudskih troškova od 20.000 evra, koliko država mora da plati, sagovornik kaže da je važnija pouka za ubuduće.

– Osnovno je da se i privremene mere i postupci pred sudovima moraju na efikasan način izvršavati i završavati, a pogotovo u porodičnim stvarima, radnim sporovima i drugim osetljivim slučajevima. S druge strane, u slučajevima gde nije bilo efikasnosti kao ovde i kada je država osuđena da plati određenu naknadu i preduzme druge individualne mere, važno je da se po tim nalozima Evropskog suda postupi savesno i da se u roku do tri meseca presuda izvrši. Važno je i stalno ukazivati na potrebu da se izmeni zakonodavstvo što je, kao opšta mera, predviđeno u samoj presudi – kaže Carić, uz opasku:

– Evropski sud ne treba shvatiti kao nešto što nam je nametnuto, to je sada sastavni deo našeg sistema, instanca koja postoji iznad domaćih sudova. Istina je da ne može da ukine domaću presudu, niti da po automatizmu izmeni domaći propis, ali može da utiče na promenu zakona i drugačiju praksu sudova.

-----------------------------------------------------------

U Americi sudija plaća grešku

U prvom sporu koji je država izgubila u Strazburu pre pola godine zbog nepoštovanja prava na pretpostavku nevinosti u slučaju Matijašević, Evropski sud oštećenom nije dosudio naknadu, a država je bila obavezna da plati samo sudske troškove od 662 evra. U ovom slučaju država oštećenoj V. A. M treba da isplati 15.000 evra, ali i sudske troškove od 4.350 evra. Ko će to da plati?

Uredba o zastupniku Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava propisuje da se u slučajevima kada država izgubi spor isplata naknade vrši iz sredstava organa Republike Srbije čiji su akti prouzrokovali kršenje ljudskih prava i doveli do postupka u Strazburu. U ovom slučaju postupak se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, pa bi po bilo logično da taj sud plati navedeni iznos.

Međutim, u budžetima domaćih sudova nisu predviđene stavke za plaćanje sudskih grešaka koje posle po tužbi građana ispravlja Evropski sud. Ni u republičkom budžetu nisu izdvojena posebna sredstva za ove namene, iako se moglo očekivati da država može da spor izgubi. U takvoj situaciji, smatra Carić, verovatno će se novac obezbediti preko Ministarstva pravde i Ministarstva finansija i to iz budžeta. Da postoji državni fond za ove namene bilo bi lakše, jer bi i država naknadno zbog propusta u radu konkretnog suda docnije mogla da takvom sudu umanji sredstva.

U pojedinim državama SAD, navodi dr Carić, u slučajevima sudskih grešaka postoji sistem koji „lupi po džepu konkretnog sudiju koji je vodio postupak”, umanjuje mu se plata i sličnim merama sankcionišu previdi.