Potomci

Antiutopijska tradicija ima duboke korene u britanskoj književnosti, filmu pa i stripu. Od Velsa, Hakslija i Orvela koje gotovo da i ne treba pominjati prekoVindema, Balarda i Oldisa sve do Alana Mura.

Velika Britanija je postala krajnje odredište svih mogućih izbeglica posle ograničenog nuklearnog rata, slično kao i u skorašnjoj adaptaciji Murovog stripa. U društvu koje je suočeno sa nestankom, došljaci su tretirani mnogo gore od domaćih životinja i tu je jasno da po tradiciji antiutopijskog podžanra, Kuaron namerava da komentarše sadašnjicu.

Bombe koje eksplodiraju u središtima gradova, neprekidna upozorenja građanima da prijave ilegalne imigrante i prisustvo vojske na ulicama kao i misteriozne terorističke grupe, viđene su u filmu Terija Gilijama, Brazil, koji se uprkos baroknom i grotesknom tretmanu antiutopijske teme pokazao proročko preciznim u dočaravanju paranoične atmosfere XXI veka.

Dok su autori antiutopija s početka XX veka reagovali na totalitarističke ideologije, pomeranja paradigme stvarnosti zbog tehnološkog i naučnog napretka, ili u slučaju Balarda i Oldisa posledice nestajanja imperije, i vodeće političke uloge Engleza u posleratnom poretku po nacionalnu psihu, Kuaronove inspiracije su bliskije svakodnevnim vestima: terorizam, imigracija, odumiranje demokratije i opšte otuđenje savremenih informatičkih društava.

Uzrok neplodnosti se ne otkriva ni u knjizi ni u filmu. Dok obim knjige omogućava autoru da naširoko razradi političku, socijalnu i ljudsku dimenziju posledica odumiranja ljudske vrste, adaptacija zbog ograničenja vremenskog trajanja, kao i ekonomskog faktora filmske produkcije, tu ambiciju mora nužno da ograniči.

Kuaron je mudro odlučio da gledaoca upozna sa svetom 2027. godine kroz klasičnu filmsku poteru u koju antiheroja Tea Farona uvlači bivša supruga, sada vođa terorističke i revolucionarne organizacije, ubacujući vizuelne motive gomila kravljih leševa koji tinjaju po poljima, fabrika i toplana iz kojih se diže isti zagađujući dim.

Stranice i stranice teksta (ili možda kilobajti i megabajti na serverima) utrošene su na dokazivanje katastrofalnih posledica ukrštanja SF žanra s akcionim filmom. Potomci su u tom smislu odgovor kritičarima a verovatno prvi SF/Akcioni film koji za protagonistu ima nevoljnog, ciničnog alkoholičara koji sve vreme provodi u pokušaju da izbegne metke i eksplozije umesto da ih ispaljuje i prouzrokuje.

Izvanredan spoj priče koja parafrazira biblijsko bekstvo u Egipat, poput filma Terminator, i oslobođene kamere koja prati Klajva Ovena dok se saginje, sapliće i pada dovodi do maksimuma osećaj identifikacije gledalaca sa glavnim likom u scenama borbi sa teroristima i vojskom. Poistovećenju sa antiherojem pomaže i izvanredan osećaj za humor za koji se može pretpostaviti da ne potiče iz romana već je u potpunosti delo scenarista Kuarona i Sekstona.

Efekat ovog filma je uglavnom estetski i emotivan i tu nema baš puno 'velikih ideja' koje su omiljene u literarnim inkarnacijama antiutopije. Imajući u vidu da je svaki film prvenstveno vizuelni i narativni doživljaj, režiser je kroz ekonomičnu i ciljanu upotrebu scenografije, kostima i specijalnih efekata, i stvarnih oronulih lokacija velikih gradova, ispunjenih vladinom medijskom propagandom i apokaliptičnim sektama, dočarao atmosferu raspadanja i očaja da bi prikazao prilično tradicionalnu priču o iskupljenju.

Po zamerkama ljubitelja SF, zbog izrabljivanja motiva totalne neplodnosti od strane „nežanrovskog“ pisca i negativnog poređenja Džejmsove sa Balardom i Oldisom, može se zaključiti da je Kuaron na najbolji način iskoristio roman i pretopio ga u ličnu antiutopijsku priču u kojoj njegovo političko viđenje našeg veka nije savladalo filmskog umetnika, što je često žrtva, koju ambiciozni autori podnose kada se late žanra čije zakonitosti ne poznaju, naročito ako je u pitanju tako politički zapaljiv podžanr kao što je antiutopija.

Podela uloga do poslednjeg epizodiste možda je i najveća tajna uspeha režisera da vas ubedi u stvarnost sveta koji je stvorio. Tu se izdvaja Majkl Kejn kao vremešni radikal i samostalni proizvođač Kanabis sative, koji je najlakše mogao da sklizne u karikaturu ili manirizam, gotovo uobičajen kada se velikim imenima dodeljuju sporedne uloge. Na nivou epizodista, lik lokalne švercerke, rumunske ciganke koju Teo sreće u ekstradicionom logoru istovremeno je trijumf filmskog profesionalizma i političke nekorektnosti režisera u podgrevanju debate o pristupu novih članica Evropskoj uniji jer u zemlji u kojoj je smeštena radnja, ona poprima crte Gilijamovske režije i „međunarodne zavere kineskog komunizma“.

Upotreba muzike, često ponavljanje obrada pesme 'Ruby Tuesday' kao i detalj kostima Klajva Ovena, dukser s logoom ‘London Olympics 2012' suptilno dočaravaju psihološko stanje likova, nostalgiju za prošlim vremenom i svetom koji je takvu muziku mogao da stvara jer nije bio svestan skorog kraja. Odjavna špica je režiserova 'tačka na i' kada je u pitanju upotreba zvuka radi postizanja efektnog razrešenja radnje, bez posezanja za doslovno vizuelnim, koje bi posle opšteg filmskog očaja delovalo veoma izveštačeno i silom nakačeno.

Listajući enciklopediju SF Filma Fila Hardija, lako bi bilo zaključiti da je zlatno doba ovog žanra bilo 70-ih godina prošlog veka, međutim to bi značilo zanemariti veliki broj očajnih filmova iz iste decenije. Ako bi najnovija generacija režisera i producenata koja radi u ovom žanru pokazala više interesovanja za Kuaronov pristup izvornom materijalu, gde narativna prijemčivost ne znači i robovanje ideologiji režisera i scenariste ili predizajniranoj fotografiji i specijalnim efektima, uprkos nedostatku žanrovske težine, bioskopski posetioci bi mogli da napuste salu bez brige da će dobrih SF filmova biti i posle 2027.

Kuaron je još u adaptaciji romana Čarlsa Dikensa-Velika Očekivanja (1998) pokazao da pristup kojim se izvorni materijal transformiše i izmešta iz čiste ekranizacije da bi se do maksimuma iskoristile prednosti fimskog medija, daje dobre rezultate. Potomci su prva uspešna filmska antiutopija posle duže vremena i bilo bi interesantno uporediti ih sa Linkleterovim filmom Mračni Skener po istoimenom romanu Filipa Dika. Ukoliko volite SF ili Klajva Ovena, obavezno gledanje!

Potomci (The Children of Men)
Režija: Alfonso Kuaron
Scenario: Alfonso Kuaron, Timoti Dž. Sekston po romanu Filis Doroti Džejms.
Uloge: Klajv Oven, Majkl Kejn, Džulijana Mur, Kler Houp-Ašitej