Razvoj ne stiže lokalnim putem

Uz osnovne zamerke da država nikada nije bila dobar preduzetnik i da bi se pare mogle pametnije upotrebiti, sve češće se postavlja pitanje njegove zakonske utemeljenosti i mogućnosti kontrole trošenja.

Ideju Nacionalnog investicionog plana javnosti je 19. maja 2006. predočio ministar finansija Mlađan Dinkić. Konstataciju da Srbija prvi put može da računa na višak privatizacionih prihoda od 1,3 milijarde evra, on je dopunio pohvalom Vladi Srbije, koja je, državnom štednjom i doslednim sprovođenjem reformi, stvorila budžetski suficit. Samo po sebi nametnulo se pitanje kako potrošiti taj novac i tako je u vladinim kabinetima rođen NIP.

Mada je rok za podnošenje predloga istekao još 1. jula, srpska javnost nema jasniji uvid u strukturu i dinamiku trošenja sredstava NIP-a.

Načelno se zna da su to projekti na unapređenju obrazovanja, modernizaciji zdravstvenog sistema i zaštite životne sredine, izgradnji saobraćajne infrastrukture, podsticanju privrednog razvoja (zapošljavanje i preduzetništvo, investicije u energetici, poljoprivredi, vodoprivredi, nauci i turizmu), stanogradnje, standarda građana (sport, kultura, socijalna zaštita, verski objekti) i državne uprave (sudstvo, policija, vojska i državna administracija) i da je za te namene u ovoj i narednoj godine planirano 1,6 milijardi evra.

Međutim, detaljnijeg uvida nema, a tvrdnja, koja je pola šala, a pola zbilja, svodi se na to da su pare NIP-a u rukama ministra u ostavci Dinkića i da samo on zna kada, kome i koliko će biti prosleđeno.

Predsednik Naučnog društva ekonomista Srbije dr Božidar Cerović kaže da je planirano da se novac troši na mnogo mesta pa će zato i efekat tog ulaganja biti mali.

U krajnje efekte NIP-a sumnja i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Milić Milovanović, jer se u ovom projektu nigde ne vidi koliko će on doprineti podizanju konkurentnosti naše privrede, kako će preurediti regionalni razvoj i da li će uticati na rast javne potrošnje.

Predsednik Centra za slobodno tržište dr Miroslav Prokopijević kritikuje zakovanost ovog vladinog projekta. Ne nude se alternative, a njih je mnogo (reforma penzionog sistema, povraćaj nacionalizovane imovine, reformi lokalne samouprave...).

Po njegovim rečima jedini dobitnici biće političari i njima bliske interesne grupe, odnosno profitiraće 300 hiljada ljudi, dok će preostalih 7,2 miliona žitelja biti gubitnici.

Ni sektorski raspored nije dobar, tako da Slobodanka Džinović-Kojić iz Privredne komore Srbije (PKS) navodi nezadovoljstvo poljoprivrede (74 miliona evra) i turizma (50 miliona evra).

Predsednik PKS dr Slobodan Milosavljević kaže da niko normalan ne može osporiti potrebu da se škole opreme računarima i da se gradi mreža lokalnih puteva, ali da se ipak moraju utvrditi prioriteti.

Srbiji su potrebna ulaganja koja će pokrenuti razvojni zamajac. Ekonomski doajen i najgorljiviji zagovornik rasta investicione potrošnje Stojan Stamenković smatra da će, suprotno najavama, NIP usporiti investicione aktivnosti, odnosno da neće proizvesti rast proizvodnje i konkuretnosti.

Po njegovim rečima, preti nam “mađarski scenario” sa mogućnošću da 10 odsto budžeta bude u deficitu. Najoštriji je, ipak, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Mlađen Kovačević koji kaže da polako klizimo ka partijskoj ekonomiji i takvom načinu upravljanja privredom Stoga on NIP doživljava više kao “PIP” (predizborni investicioni plan).

Problemi sa kojima se suočava ovaj vladin projekat, tipični su za naš mentalitet. Predsednik PKS dr Milosavljević tvrdi da je NIP izvorište nerealnih obećanja i da su ministri obećali tri do pet puta više novaca nego što ga realno ima. Drugi problem je pravna neutemeljenost.

Sem saznanja da je on prihvaćen od strane Vlade Srbije, nema drugog zakonskog akta koji bi sveobuhvatnije regulisao njegovo mesto u našem ekonomskom sistemu.

Poslednji zakoni koje je donela Narodna skupština je, naravno, Ustav Srbije (30. septembra) i Zakon o izmenama i dopunama zakona o radiodifuziji (29. septembra).

NIP-a nema ni među predlozima zakona koje je Vlada dostavila Skupštini Srbije. Poslednji među njima je Predlog zakona o ratifikaciji Ugovora o garanciji (tiče se željeznice!) između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Kako nema zakonskog okvira, onda su razumljiva upozorenja i strahovi da je jednom čoveku prećutno dato ovlašćenje da bez kontrole upravlja ogromnim sredstvima. Odnosno da je, bez jednostavnog i preglednog uvida javnosti, NIP više PIP.