Ima li Srbija jasnu antimonopolsku politiku?

Da li uopšte znamo šta su monopoli? Laički bi se moglo reći da su monopoli neprijatelji konkurencije i otvorenog tržišta. Stručnjaci Centra za liberalnodemokratske studije (CLDS) iz Beograda napravili su zanimljivu analizu monopolističkog ponašanja. Prvi oblik su tzv. horizontalne integracije, gde jedna kompanija preuzima drugu, time kontroliše sve veći segment tržišta i preti monopolizacijom. Zato je, po CLDS-u, kontrola integracija osnovni zadatak antimonopolskih komisija.

Druga opasnost je tzv. kartelizacija, odnosno neka vrsta simulacije monopola, kada se konkurenti prećutno dogovore da ne konkurišu jedan drugom. Treća varijanta monopolskog ponašanja svodi se na borbu protiv ulaska novih konkurenata na tržište. Takvo ponašanje nije ništa manje opasno jer su novi igrači osnova za stvaranje konkurencije.

Borba protiv monopolizacije oduvek je bila teška i neizvesna jer su monopolske navike počivale ne samo na velikoj ekonomskoj snazi već i na tesnoj sprezi biznisa i politike. Čak i u institucionalno najuređenijim ekonomijama za rešavanje slučajeva monopolizacije potrebne su godine. Početkom ove decenije na meti antimonopolskih tela Evropske unije (EU) našli su se proizvođači cementa. Utvrđeno je da su se proizvođači iz nekoliko zemalja udružili u neformalni kartel, parcelisali tržište i usaglašavali cene. Kazne su bile drastične, merile su se stotinama miliona evra, a najveći ceh je platio nemački koncern “Hajdelberg cement”.

Još je zanimljivija odluka koju je Komesarijat EU za konkurentnost doneo prošle nedelje. Deset kompanija proizvođača teške opreme za elektrane kažnjeno je s ukupno 750 miliona evra (978 miliona dolara). Na listi su: Alstom, Areva, Šnajder, Fudži, Hitači, Micubiši, Tošiba, Tehnolodži i Simens, s tim da je nemački industrijski gigant, koji je u međuvremenu preuzeo Tehnolodži, prošao najgore. Zbog liderske pozicije u kartelu, Simens je kažnjen s 396,5 miliona evra. U obrazloženju antimonopolskih vlasti se kaže da su kompanije dogovarale ponude za velike nabavke, fiksirale cene, delile poslove, rasparčavale tržište i razmenjivale komercijalno važne, a poverljive informacije. U saopštenju se kaže da je Antimonopolska komisija stala u kraj kartelu koji je varao javna preduzeća i potrošače duže od 16 godina. Naime, ponašanje ovog monopolskog kluba praćeno je od 1988. do 2004. godine.

Po svemu sudeći, Srbija nema tih problema i bavi se “pametnijim” poslovima. Zakon o zaštiti konkurencije usvojen je 19. septembra 2005. godine, ali je pre toga tri puta povlačen iz procedure, i to baš u periodima intenzivne privatizacije, kada su u pojedinim privrednim segmentima stvarani embrioni monopolskih struktura. Za nešto od dve godine postojanja Zakona i stvaranja Antimonopolske komisije nije doneta nijedna izvršna presuda. Moglo bi se reći da za tako nešto nije bilo ni uslova, jer je Ministarstvo finansija mesecima ostavljalo jednu od najvažnijih tržišnih institucija na ledini, bez krova nad glavom i alata neophodnih za rad.

Za to vreme je razloga za brigu bilo sve više, jer je stvarana neobična struktura na tržištu piva, mleka, jestivog ulja i trgovačkih usluga. Jedina ozbiljnija primedba Antimonopolske komisije, ona o njenim rezervama prema preuzimanju “Ce marketa” od “Delte”, prošla je prilično nezapaženo u javnosti, da bi se kasnije potpuno izgubila u magli. Mada brojni pokazatelji govore o tome da je srpsko tržište još uvek konkurentno, u CLDS-u su lucidno zaključili da nije problem samo u tome da li je neko tržište konkurentno ili nekonkurentno već i da li se želi od konkurentnog napraviti nekonkurentno!