Izbori i gledanje u bob

Tanušna nit koja deli propagandu i informaciju u aktuelnoj predizbornoj kampanji sve češće se kida, a sve snažnije demonstrira se stara istina da nekoliko puta ponovljena laž gubi to svojstvo. Da nije tako, ne bi ni predstavnici agencija za istraživanje javnog mnjenja bili primorani - kao pre dva dana Grupacija marketinških agencija u okviru PKS - da kritikuju medije zbog objavljivanja prognoza koje nisu dobijene od agencija već posredstvom trećih lica, ali i istraživače koji komentarišu tako objavljene prognoze.

Novinari podatke dobijaju najčešće od partija koje su, ili u čije ime su naručena ispitivanja. Rezultati istraživanja prethodno se pažljivo probiraju i javnosti se daje samo ono što ide u prilog određenoj političkoj opciji. Ovakva selektivnost, u kombinaciji sa zvučnim imenom agencije, ali bez podataka o naručiocu, stvara lažnu sliku o rejtingu pojedinih stranaka. Time se utiče na deo biračkog tela, posebno onaj koji se koleba između dve ponude, i na one kojima izborna ponuda nije dovoljno dobra "za", ali jeste "protiv".

Izbornim pravilima, koja su usklađena sa međunarodnim, strogo je zabranjeno i kažnjivo favorizovanje političkih subjekata u izbornoj trci i obmanjivanje javnosti. Selektivnim publikovanjem ilegalno pribavljenih delova marketinških istraživanja čini se i jedno i drugo. (Treći segment te priče je rušenje ugleda agencija, uz istovremeni privredni prestup; vlasnik Media galupa za Srbiju Srbobran Branković, primerice, bio je prinuđen da jednom tabloidu zapreti paprenom tužbom iz Londona ukoliko nastavi da objavljuje prognoze navodno dobijene od ove prestižne kuće.)

Nesporno je da su mediji sve češće s one strane profesionalnosti, bilo u želji da svoju publiku obraduju ekskluzivnim podacima, bilo u vanmarketinškom pokušaju da favorizuju sebi blisku političku stranku, ali nije ni ispravno ni dobro prevaliti svu krivicu na njih. Očito je da se, nakon nekoliko loših izbornih i dve još gore referendumske prognoze, agencije nerado upuštaju u objavljivanje rezultata ispitivanja javnog mnjenja. Još je očiglednije da su moćne političke stranke i grupacije koje ih zastupaju već angažovale proverene istraživače, pa medijima - koji ne bi da poslušaju (verujemo, polušaljivi) savet Žozefa Lončara i gledaju u bob - ne preostaju drugi izvori sem nedovoljno pouzdanih agencija, političara voljnih da doturaju tuđa istraživanja i analitičara spremnih da komentarišu tako pribavljene podatke. Birači bombardovani poluinformacijama imaju utisak da su se protiv njih urotili svi redom - od partija do agencija i medija. Pitanje je da li takav utisak povećava ili smanjuje izlaznost.