Balada o nedostižnom

Do sredine prošle nedelje vlast je tvrdila da Ratka Mladića nigde nema: „Kad ga budemo locirali, sigurno će biti uhapšen!” Tako je akcioni plan, najavljen kao model okončanja potrage, sveden na dugo čekanje i igru slučaja. Legenda o lukavoj hajdučiji i neuhvatljivosti nadrasla je i samog odmetnika. Već godinama ga niko nije video, osim jataka kojima se ovih dana sudi. Ali o tome gde je general u ovom trenutku, ti nedužni ljudi ne mogu da znaju bilo šta.

Uostalom, i general Ninoslav Krstić lepo kaže da bi Mladića rado primio na konak. Čak bi i stražu čuvao dok ovaj spava. Tako smo dobili još jedan prilog za dozidavanje herojskog mita. Nezavisno od hipoteke velikih zločina, Ratko Mladić je postao simbol prkosa i inata dela nove generacije. Čak i onih koji su bili premladi da pojme šta se to događalo devedesetih. Ne mogu da prihvate ni novu rang-listu vrednosti i serijskih nacionalnih poniženja. Zar Mladić nije jedini koji ne želi da ga vežu, niti da oko toga trguje sa bilo kim?

Taj čovek je postao slavan, više po progonu i fantastičnoj odmetničkoj mimikriji, više po velikoj tajni koju krije, nego po krivici. Valjda i za njega važi pretpostavka o nevinosti. I iskonsko pravo da sa svojom slobodom čini šta mu je volja, ako još veruje da je to gde se on nalazi ipak sloboda. Mada, u neku ruku jeste, osećanje moći pred dugom i mlakom rukom progona.

U ambijentu strepnje za ishod referenduma o ustavu, a i nešto pre toga, vlast je ostavila Mladića u senci. Izgledalo je besmisleno da ga traži i hapsi u predreferendumskoj atmosferi. U stvari, kao da je uspostavljen „trojni pakt” na relaciji između tužiteljice Karle del Ponte, srpske vlade i begunca.

Svako radi svoj posao. Gospođa Ponte je ostala čak i bez dovoljnog nivoa kreativnosti. Njene procene i zahtevi se ponavljaju sa istim nivoom (nepotrebne) žestine, i u tome nema ničeg novog. Njen nastup je postao dosadno predvidljiv, pa i neproduktivan, da više ne izaziva strah od posledica. U zvaničnom Vašingtonu se pričaju anegdote o njenom nepotrebno agresivnom gardu, s navodnim učinkom poput onog velikog sisara u staklariji.

Ipak upornost te žene fascinira. Neko bi odavno presvisnuo pred zidom koji joj je postavljen u Srbiji, pa bi konačno razumeo, začudo rafinirano, srpsko ignorisanje. Ali, ona ne, uverena da je u epohalnoj misiji, koja će konačno rezultirati promenom smera violentne balkanske istorije.

Vlada se mesecima mučila u procepu između pritisaka iz Evrope i sveta, i nepredvidive naravi domaćeg biračkog tela. Jesu prekinuti pregovori, ali ne za svagda. Tačno je da Kosovo izmiče iz ruku, ali možda ne za svagda. Dobili smo ustav, koji takođe ne mora da bude večit. Možda i Mladić neće uteći, niti bežati za sva vremena.

Ako ima bar simbolične istine o „prećutnom sporazumu”, onda nas čeka manje dramatična politička evolucija na kraju godine. To bi značilo da je srpska vlast spremna da ublaži rezultate najgorih rešenja oko Kosmeta. Jer, objektivno to jedino i može, uz snažnu poruku da će kosovski presedan donositi nove i još veće potrese. I na Balkanu, ali i dalje od njega. A oni, naravno, neće moći da ublaže srpsku dramu. Nego će još više, iz dalje ili bliske istorije uzdizati ili obnavljati mitove i klicati onima koji su još u stanju da imaju svoj izbor, nasuprot svemu.

To je taj ambijent u kome valja više strepeti od gubitaka, nego živeti u blaženim iluzijama, ili se uzdati u sportski balkanski inat. I sve to bi zahtevalo jedan ozbiljan politički program za stanje koje bi moglo da nastane, a da bude u neskladu sa našim nadama. Naši lideri se više bave razumevanjem pravde, prava i principa, umesto stanja stvari.

Zbog toga je jedna ezopovska izjava stigla sa mesta odakle se izjave uglavnom ne daju. I to od šefa BIA, gospodina Radeta Bulatovića. On se potrudio da lakonski objasni zašto Mladić nije u Hagu. Zanimljivo, izjava šefa BIA mogla bi da se razume i kao javni cinizam tajne službe. On je kazao da Mladić nije uhapšen „zbog društvenih okolnosti!”

To bi moglo da bude i opšte mesto, jedna široka licitacija sa interesima države nasuprot zahtevima „sa strane”. Pa se, dakle, cenilo da je manje zlo ovo što se inače događa. Ali, izjava prvog tajnog policajca je pre svega politička, i skoro se nimalo ne tiče struke, niti operativne ideje o „lociranju”. Da je to rekao Vojislav Koštunica, sve bi ličilo na javnu opstrukciju i povratak dečijih bolesti iz ranog odnosa prvog srpskog ministra i hiperaktivne tužiteljke.

Moglo bi da se kaže i ovo: vlast konačno priznaje da je ipak gledala Mladiću kroz prste. Vlast priznaje da nije sasvim, ako je uopšte, stavila u šake tajne službe. I da su društvene okolnosti, takve kakve su. Dakle, složene i komplikovane, je l`? U njima o interesima države može da odluči i Rade Bulatović, ako se drugačije ne naredi. Ako se nije naredilo, a izgleda nije, onda nam je ostalo samo čuđenje. No, a šta je sa akcionim planom i tvrdnjom da je „saradnja sa Hagom i dalje prioritet!” Pa, ništa. Ratko Mladić ima sve šanse da mirno prezimi do Đurđevdana. A onda, kad gora zazeleni, ko bi ga znao, sve bi moglo da bude drugačije.