Trgovinu ukrasile kontradiktorne ocene

U centru pažnje je bila kompanija “Delta” sa svojom razgranatom maloprodajnom mrežom (“Maksi”, “Tempo, “Pekabeta”, “Ce Market”). Najvećoj domaćoj privatnoj firmi se zameralo da preuzimanjem konkurentskih prodajnih lanaca i kupovinom značajnih prehrambenih pogona (“Juhor”, “Sunce”, “Medela”...) korača ka opasnoj koncentraciji tržišne moći. Kako je pre tri godine “Ce Market” nezvanično kontrolisao 16 procenata srpskog tržišnog kolača, a “Pekabeta” oko 10 odsto, procenjivalo se da je “Delta”, njihovim preuzimanjem i snaženjem vlastitog trgovinskog segmenta “Delta M”, stigla do tržišne kote od 40 procenata.

Rezultati istraživanje Privredne komore Srbije (PKS) i Instituta za konsalting i istraživanje tržišta (KONZIT) znatno se razlikuju od ove procene.

Po rečima predsednika PKS dr Slobodana Milosavljevića pet najvećih trgovinskih kompanija kontrolišu 22,1 procenata srpskog tržišta, a najveća među njima “Delta” tek 11,3 odsto. Druga na listi je kompanija “Rodić” sa 6,3 odsto, slede “Metro” (1,8 odsto), “Merkator (1,4 procenta) i “Univereksport” sa 1,26 odsto. To bi značilo da “Delta” ima tri puta manje učešće na nacionalnom planu od onog koje “Konzum” ima na hrvatskom i čak pet puta manje od “Merkatorovog” udela na slovenačkom tržištu.

Upoređujući te podatke sa stanjem, ne samo na okolnim tržištima, već i u Evropi uopšte, Milosavljević je zaključio da srpsko tržište karakteriše niska koncentracija i da na tom planu kasnimo za evropskim trendovima, pa je potreban oprez kada se izriču ocene o monopolskom položaju naših trgovinskih kuća i njegovoj zloupotrebi.

Zanimljivo je da se stanovište predsednika PKS poklopilo sa zaključcima ekipe Pravnog fakulteta u Beogradu, koja je za potrebe kompanije “Delta” pravila procenu njenog tržišnog mesta, bolje rečeno njenog nemonopolskog položaja u Srbiji.

Zaključak je čak eksplicitniji od onog koji je izrekao Milosavljević. Stručnjaci sa Pravnog fakulteta smatraju da “Srbija prvo treba da izgradi sopstvene brendove u svim oblastima, pa i u trgovini, dakle da razvije jako tržište, pa tek onda da počne snažno da primenjuje evropske antimonopolske standarde”.

Proizilazi da na srpskom trgovinskom tržištu nema monopolista, jer su u rukama pet najvećih učesnika neveliki tržišni kolači, ali i da bi se sa striktnom primenom antimonopolskih propisa moglo pričekati!?

To što naši antimonopolski propisi ne sankcionišu dominantan položaj na tržištu, već samo njegovu zloupotrebu, očigledno nije previše bitno. Takav pristup, bez obzira na razumljivu potrebu potrebu predsednika PKS da zastupa interese domaćih preduzeća, baca senku na samo istraživanje i zaključke koji proizilaze iz njega.

Komentarišući stalno prisutna zalaganja da zaštitimo domaće tržišne igrače dok ne ojačaju i postanu regionalne veličine spremne da izdrže udar konkurencije, jedan od najuglednijih srpskih ekonomista Stojan Stamenković zaključio je da će “dopustimo li izrastanje ’igrača’ isključivanjem konkurencije, posledice trpeti najpre njihovi dobavljači, da bi na kraju usledile posledice po razvoj, ukupnu konkurentost srpske privrede i standard građana”.