Mržnje i igara

Uzmete kese iz samoposluge, probušite otvore za oči, nabijete kese na glave, razvijete zastavu američke države s juga iz doba građanskog rata i prekinete superderbi „Borca” i „Voždovca”, klubova od čijeg se pominjanja tresu zubi Murinju, Rajkardu i Vengeru. Posle druženja sa dvolitarskom „bombom” natočenom u Apatinu, viknete zig-hajl i izvređate dobroćudnog centarfora koji je u potrazi za srećom iz Zimbabvea, zaboravljenim stazama nesvrstanih, zalutao u Ivanjicu, a potom u Čačak. Maštate da ste davno izgubljeni čukununuk kju-kluks-klanovca – koji je iz Alabame emigrirao u Šumadiju – kako bi širio ideje rasne segregacije tamo gde je inače vrvelo od Afrikanaca koji su se početkom 19. veka iskrcali „kod Moravu”, da bi se pridružili knezovima i beloj braći u ustanku protiv centralnih turskih vlasti.

Kretenski performans na stadionu „Borca” završi na Si-En-Enu, vi okončate tamo gde su stan, hrana i straža besplatni i gde je moguće ostvariti zabranjenu romansu bez predrasuda konzervativnog okruženja.

To je bio čačanski rimejk „Misisipija u plamenu”. Bez Džina Hekmana, sa 40 glupih naturščika. Centarfor „Borca” Majk Temvanjero, međutim, i dalje voli Srbiju. Grupa huligana želela je da ga protera iz grada, ali, dobri momci, predvođeni gradonačelnikom i šerifom, stali su u njegovu zaštitu.

Izvini, Majk, i budi spokojan. Rasizam iz čačanskog sokaka ne postoji. Oni su huligani sa tribina srpskih stadiona gde se igra loš fudbal. Oni pripadaju marginalnim društvenim slojevima, negde su iz predgrađa, bez posla, nade i žive život bez ikakvog smisla i svesti o sopstvenom identitetu. Klackaju se u autobusima kojima mahom ne rade kočnice, tuku se po vozovima koji ne vode zapravo nikuda, kako bi bodrili svoje timove čiji vlasnici lete u vazduh ili ginu u sačekušama, a zauzvrat dobijaju, kao bezimena lica u gomili, lažnu verifikaciju da pripadaju nekome, da su deo nečega važnog. Novoformirana ekspozitura KKK, zadnja pošta Džordžija.

Dokaz da navijačke grupe nemaju nikakav politički identitet, pa su zato i izuzetno podložne političkim instrumentalizacijama je ponašanje huligana „Rada” koji su izvređali fudbalere „Novog Pazara” pominjući sramnu parolu – „nož, žica, Srebrenica”.

Mali ultradesničari su potpuno neobavešteni, pa ne znaju da iz Novog Pazara danas duvaju drugačiji politički vetrovi.

Nije li i Koštunica inaugurisan na tribinama, pre izbora, odluke Ustavnog suda i razgovora u četiri oka sa Igorom Ivanovim? Kada je nestala struja na „Marakani”, usred burne utakmice SRJ–Hrvatska, uoči predsedničkih izbora 2.000. godine, u pomračini se klicalo Voji kao budućem „šefu ludnice”, dok je istovremeno Sloba podstican da napiše otkaz i aktivira svoje suicidne potencijale.

Tribine, međutim, imaju kratko pamćenje. I uvek traže nove junake. „Sever” je klicao: „Zvezda, zvezda, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se s njim...” Ta ljubav je kratko trajala. „Delije” su bili prvi koji su mu klicali, ali, i prvi koji su spevali pesme protiv njega. Na tribine su počeli da dolaze Šešelj, Vuk, Đinđić, pa je tamo gde treba zaključeno da na „Sever” treba poslati čoveka koji će ubediti huligane da višestranačje nije pisano za njih.

Arkan je disciplinovao „Delije” i poslao ih na radne zadatke – Vukovar, Bosna i ostale  destinacije devedesetih. Pre toga, na samitu „Delija” i „Bed blu bojsa” na Maksimiru, uz kamenice, pendreke i čupanje stolica – gle slučaja, na tadašnji Dan bezbednosti – ugovoren je početak krvoprolića i raspada Jugoslavije.

Zov divljine sa tribina prati nas sve ove godine. Tužilaštvo i policija ih se sete tokom predizborne kampanje. Zato pravoverni navijači odavno ne podmeću stare novine na ledene plastične stolice, ne žele da mrznu, kisnu i jure semenkare i bozadžije. Zarekli su se da neće posmatrati ligu iz koje se ionako ne ispada. Na kablovskoj mogu da uživaju u pasovima, volejima i mirnim, anesteziranim navijačima „Liverpula” koje je MI6 vaspitavao godinama, pa sad podsećaju na aktiviste humanitarne organizacije koja se bavi rušenjem stereotipa u postkonfliktnim društvima, dok nekada opaki vitezovi „Borusije” iz Dortmunda, pod video-nadzorom, podsećaju na volontere u azilima za izgubljene vučjake. Kada ste, zaista, čuli da navijači „Barselone” prave nerede? Pomisliš da probodeš navijača „Reala” i – ne vidiš kuda je protutnjao mali Mesi.

Naši huligani su postajali sve osorniji, kako je fudbal postajao lošiji. Kada bi na srpskoj travi doma mog igrali dostojni Šekijevi ili Mocini naslednici, kada bi doktor Stojković iz laboratorije klonirao Čavu Dimitrijevića, kada bi Robi Prosinečki u nameri da poseti familiju u Valjevu rolovao kao nekad, ko bi bio lud da stavlja kapuljaču na glavu ili analizira Srebrenicu. Sećam se Blekija Bogićevića. Duga kosa, još duže gaće. „Atletiko” iz Madrida gostuje, najstariji igrač španske lige mu dva puta beži od centra. Bleki ga juri, cela „Marakana” ustaje na noge i viče: „Bleki, ruši ga, skrljaj bre!”

Bleki dahće, ali ne ruši matorca. „Atletiko” dobija sa 2:0 usred Beograda, a čuveni half izjavljuje, dok dim tompusa odaje zašto je izgubio dah u poslednjim metrima: „Bleki ne ruši sleđa. Bleki je sportista”.