Whitesnake

Ipak, danas kada retro atrakcije preplavljuju zemlju Srbiju (ali da priznamo- i svet), ostvarena je idealna prilika da se konačno ispune težnje fanova koji su ih dočekali sinoć na Tašu, pevajući kao školski hor. Iako je muzika Whitesnake-a bila više asocijacija za vanškolske aktivnosti i beskonačno bežanje/izbacivanje sa časova, sinoć niko nije mogao da izmesti iz vremeplova „najlepše doba”. Pa i sam sastav publike bio je takav: od klinaca koji su još u osnovnoj školi, preko onih koji su ih slušali dok su bili u osnovnoj školi, pa sve do onih koji danas imaju decu koja pohađaju osnovnu školu. Tako je i mene pogled na jedinstveno i očaravajuće istrajavanje metalaca na nošenju duge kose, metalnih narukvica i ogrlica, kože i dubokih martinki na + 35, vratilo u taj period, tačnije u ’88. kada sam prvi put čula Still of the night.

Iako prvobitno najavljen za 20h, pa onda kako se moglo čuti po kuloarima, odložen za 21h, koncert nije počeo pre 21.30h što je izazvalo očekivano negodovanje i još očekivanije prozivke tipa: P.... izađite! Predgrupe Alogija i Kraljevski apartman, odlično su dočekane od publike koja je sve tekstove pevala zajedno sa njima (metal je ovde dakle življi nego ikada). Ipak, konačno nesvakidašnji izliv energije desio se kada su se pojavili oni koje smo očekivali. Od tog momenta pa sve do kraja, ruke su bile u vazduhu. Vrlo brzo, bez mnogo priče smenjivali su se najveći hitovi : Love is no stranger, Slide it in, Is this love, Ain’t no love, Cryin in the rain, Fool for your lovin,...

Da li zbog izuzetnog sviračkog umeća članova benda ili David-ovih poznih godina, tek značajniji deo koncerta prošao je u solažama dvojice gitarista-odličnog Doug-a Aldrich-a i Reb Beach-a koji je izazvao pristojnu ali ne i oduševljenu reakciju publike. Dok je iskusni Tommy Aldrich gotovo ukrao šou svojim višeminutnim solo prašenjem po bubnjevima. Timothy Drury na klavijaturama i mladi mamac za devojke basista Uriah Duffy (na čijem je postolju od mikrofona visio jedan od mnoštva bačenih brushaltera), svirali su sve vreme nesmanjenom žestinom ne skidajući osmehe sa lica. Instrumentalni deo sastava odradio je dobar posao a mogli su da imaju i najbolji nastup u životu , zvezda večeri i dalje bi bio on- nešto izboraniji ali nikako manje vitalan David Coverdale koji je od početka do kraja davao svoj pevački i skakački maksimum. Njegovih 56 godina i odlična forma najbolji su dokaz da R&R jeste način života.

Na trenutke je glas izvlačio do onih visina kojima je ’70 ih, ledio čak i krv stondiranim fanovima njegovog matičnog benda Deep Purple-a. Nijednog trenutka nije zaboravljao na publiku koju je pozdravljao, davao im signale, devojkama slao poljubce i odobravao njihovo više nego eksplicitno iskazivanje emocija. Potrudio se da nauči “Dobro veče Beograde“ i „Hvala“ na srpskom, kojima je obasipao publiku, u jednom momentu ih podsećajući i na to da mu je trebalo 31 godina da ponovo dođe u Beopgrad / od koncerta Deep Purple-a 1975. godine.

Beograd je i te kako znao da uzvrati na emitovanje neverovatne količine energije za koju je nemoguće da traje duže od 100 min koliko i jeste trajala. O tome svedoče: David-ov komentar pred sam kraj koncerta: „You are out of your minds!”, zatim dvodnevna poplava postova punih oduševljenja na zvaničnim sajtovima grupe i njenih članova, i internet komentar Doug-a Aldrich-a da mu je to jedan od najboljih koncerata u karijeri.

Nekada je potrebno jako malo da događaj kao što je ovaj uspe i upravo je to bio slučaj: raspoloženi bend, željna publika, lepo vreme, ... Možete biti prosečan fan(poput moje malenkosti) ili veliki fan, zapravo ne morate ni biti fan, ali propustiti onakav koncert, D.Coverdale-a, živu legendu koja hoda i još važnije-peva je za iskrenu nadu da sledeći put (ako ga bude) bolje razmislite.