Darko Rundek & Cargo Orkestar

Počevši od imena albuma, koje „sem, ako“ nema neku posebnu simboliku u autorovom intimnom svetu, nije ništa drugo do zgodan način da se projekat internacionalizuje (bez prevoda), i da, čak, deluje egzotično bez onih, sad već, nepodnošljivih jadni-ljudi-sa-ruba-života-insinuacija. Drugi korak za Darka u tom osvajanju bilo je bekstvo od hrvatskog jezika (lep i jedinstven primer da isti Srbima nije ometao dosadašnje razumJevanje tematike), i tu su rezultati daleko manje egzotični, i deluju kao gluma Radeta Šerbedžije- ogroman talenat, ali u filmu gde nema Rusa, nema ni njega. No, u pesmi Sensimilija, kada je engleski korišćen funkcionalno (da ne kažem delujući unutar koncepta), i kada se sam autor poigrava sa zvučnim sličnostima različitih jezika, sve funkcioniše odlično, i ovo je verovatno najuspelija pesma u pohodu na Svet. Treći korak je kontrola nad sopstvenim i tuđim (ciganskim, jevrejskim, istočnoevropskim) etnom i njegovo pažljivo prepakivanje u umetničke sfere koje bi rado da pobegnu iz fijoke „Muzika iz...“. Rundek se tako stilski približava post-Bone Machine radovima Toma Waitsa, najsuptilnijim radovima Bregovićeve „svadbe & sa’rane“ i nekakvoj univerzalnoj predstavi Istočne Evrope kao teatralizovanog šlagerskog vašara (red reči nije nužno ovaj). U tom procesu Rundek postaje stranac koji i dalje eksploatiše nasleđe osobe od koje se otuđio. Jedna moja prijateljica rekla je da joj je album „besmisleno mračan“. Komentar, iako previše prek, pokazuje da onima koji ne žele da se udubljuju u Rundekove stilske vratolomije ovde „čuči“ nekakav žešći dert, oko koga se neko nepotrebno veseli. Po meni, baš u takvim psihofizičkim aktivnostima Rundeka & pratećeg orkestra leži jedina smislena pouka za savladavanje Balkana. Dodajte kupovini ovog albuma i Beirutov album Gulag Orkestar (takođe inspirisan Balkanom, ali konstruisan u Americi) i moći ćete da vidite kako u životu koji mi ovde živimo oni koji ga posmatraju iz daleka vide mnogo više lepote i svrhe. A možda je to usud svih večito zabitih krajeva, ili mi to, tako, podmuklo, laskamo sami sebi, znajući da „mi ne bi odavle ni po koju cenu, ali ne zato što nećemo, nego zato što nam ne daju“. Mhm A-ha Oh Yeah Da-da- sad mi pada na pamet. Možda je to odgovor na ovu dilemu. Selektah: * * * *