Kuvarice manje zbori…

O kuhinji

Nekada su se kuhinje projektovale tako da budu u sredini kuće. Bile su velike, sa ogromnim šporetom i velikim šerpama.  U selima je svaka poštena kuća imala i “letnju kujnu” – malu kuću od jednog odeljenja u kojem se i mesilo i kuvalo i čuvalo, u koju su uglavnom ulazile žene (koji raj za tračeve). U gradskim kućama i stanovima, kuhinja je bila takođe velika, a obavezno je imala i malu sobu za devojku, koja je bila obavezni član svakog normalnog domaćinstva.  A  onda, u sedamdesetim i osamdesetim godinama, kuhinje su naglo počele da se smanjuju, da se ne bi “gubio prostor”, jer je izlazak u restorane bio mnogo zabavniji, a pored ishrane, predstavljao i sastavni deo socijalnog života.

Ja sam stalno govorila kako neću ni imati kuhinju kad porastem jer mi neće trebati: “ješćemo neke tablete, niko neće da kuva”. Onda sam negde pročitala da, ako bismo se hranili tabletama, za nekoliko generacija bi se ljudsko telo deformisalo jer želudac ne bi morao skoro ništa da radi, čak su bili i crteži tako deformisanog ljudskog tela, pa sam se zgrozila. U osamdesetim godinama, kada smo svi išli na žurke, i zvani i nezvani, uvek je najbolje zezanje bilo u kuhinji iako se ništa nije jelo, ali nekako glavni štek sa pićem bio je baš tamo. Uvek je tu bio glavni serator koji se ili puva ili priča viceve…

Prezirala sam kuvanje do dvadeset pete, mislila sam da je to gubljenje vremena,  robija, ponižavanje žene i trpanje u neku vrstu okova koji je samo njoj, zato što je žena, nametnut. Reč “domaćica” bila je najuvredljivija – “nikad ti nećeš biti domaćica!" – "e pa i neću”. To je kao kad počnu da ti rastu sise, pa svi bulje u njih i komentarišu koliko su porasle za mesec dana, a i gledaju te nekako drugačije. Svi to rade sa najboljom namerom, a niko nema ideju kako je vlasnici. Nego, da pustimo sad te sise…

Do dvadeset pete sam znala da skuvam viršle, jaja na razne načine, i spanać po receptu klinike Mayo. Sve se to dešavalo u maminoj kuhinji, ne u mojoj. Onda se desilo da sam se odselila iz roditeljskog doma i otkrila su se do sad neviđena carstva.

O kuvanju

Svaka žena, majka, komšinica stalno se žalila kako ne zna šta danas da kuva, kako joj se sve smučilo, kako joj je muka da provodi po 2-3 sata za šporetom i kako je “prokleto žensko”. Majke mi,  žao mi je čitavih generacija koje nisu znale da uživaju u životu i danu, nego stalno kukale. Naravno da je to kukanje bilo rutina a ne iskreno, i zato mi ih je žao još više.

Jedan moj rođak imao je ritual kad ide u WC – ponese pikslu ( i cigare, naravno), novine, jedne šarene i jedne dnevne, najavi svima kako ga neće biti jedno pola sata i ode. Vrati se pun informacija, teorija, analiza i baš, vidim, bude nekako zadovoljan. Onda je, posle izvesnog vremena, kupio stalak za novine i kupatilo je počelo da liči na dodatak radnoj sobi.

Sve češće u kupatilo se odnese i tranzistor.

Ali, nema kuhinje bez malog srebrnog radija sa dva zvučnika i kasetofonom, kupljenog na Buvljaku ili kod Kineza. Uglavnom namestiš jednu stanicu, jer posle desetak dana, od pare i kuhinjske vrućine potenciometar se  nekako ulepi, pa krči kad menjaš stanicu. Nema veze. Svaka prava cica će sebi sipati bezalkoholno piće u omiljenu čašu, izvaditi omiljenu krpu, pojačati malo taj radio i zabava može da počne. Da bi bilo šta “ispalo dobro”, svaki učesnik u projektu mora da zna šta mu je cilj. Tako je i sa kuvanjem. Da znamo za koga sve kuvamo, koje face želimo da im vidimo dok jedu… uglavnom kuvamo za one koje volimo.

Moj prvi recept

(Zarekla sam se da nikada neću praviti sarmu, podvarak, pilav, krompir paprikaš, pečenje. Ipak, pre dve godine pravila sam sarmu, a i krompir paprikaš, ali malo drugačije.)

U Bazaru (tada jedinom ženskom magazinu od tri ukupno) izlazili su kao super recepti. Tako sam našla, čini mi se, najjednostavniji. Zaboravila sam kako se zvao, ali sam ga stalno zvala:

Šareni pire

Skuva se krompir (oljušten, naravno), a gotov je kad prođete viljuškom kroz njega bez zadržavanja. Onda se ucmeka kao za pire, ali mu se ne dodaje ništa sem malo soli, i to se ostavi sa strane. Za ovo izabrati šerpu koja može da ide u rernu, ili dublju vatrostalnu činiju.

Onda se u tiganju, na malo ulja, proprži šaka seckanog suvog vrata, pa se doda šaka narendanog žutog sira. Čim sir počne da se topi i lepi za varjaču i mislite sve je propalo, to je gotovo. Odmah se to vrelo iz tiganja pomeša sa onim pireom i meša dok se se ne dobije lepa šarena masa. U to može da se doda malo kukuruza šecerca (iz konzerve), malo graška (iz konzerve), tj. barenog povrća raznih boja. Kad se to sve lepo zašareni, treba napraviti nekoliko udubljenja, tako što se varjačom malo ulubi površina, a onda se tu razbije jaje. Kao, koliko osoba, toliko i jaja, ali može i manje. I onda to ide u rernu na 180-200 stepeni da se samo ta jaja zapeku. Služi se i jede sa zelenom salatom.

(Ovaj recept je uspeo, nema šta tu da ne uspe, ali ima posla oko tog povrća i mešanja i sudova, posle, koji se peru.)

Narandžasta piletina

Ovo je toliko prosto da svaki prosečan muškarac može sam da napravi.

Potrebno je:

pola kilograma pilećih ili ćurećih fileta
jedna slatka pavlaka
aleva paprika

Pileće filete iseći na štapiće i baciti na vrelo ulje. Mešati dok meso ne dobije onu finu žuckastu boju. Lepiće se za šerpu, ali nema veze, samo neka se meša. Onda se smanji temperatura i doda se aleva paprika, da se sve zacrveni, i kad mislite da ste preterali, e to je to. Promeša se nekoliko puta da paprika uhvati svako parče mesa i onda se izruči pavlaka. Posoliti po ukusu, uz obavezan biber, a može i malo karija da se doda.

Uz ovo, najbolji su obaren pirinač i zelena salata. Ima kalorija zbog ove pavlake, pa je dobro da se posle malo šeta i makar gledaju izlozi.

Pita od jabuka

Potrebno je:  

pola kilograma tankih kora
kilogram jabuka       
žuti šećer      
ulje i kisela voda

Prvo se uključi rerna taman da se zagreje dok se ovo sve ostalo slaže.
Onda se izrendaju jabuke na ono krupno na rendetu, doda im se mnogo cimeta (cela kesica) ili smeša začina za pitu sa jabukama – u većim samoposlugama ima je na rafu sa začinima.

Ovako: Uzmu se dve kore zajedno, kao sijamke, i onda se poprskaju kiselom vodom (ja sipam u fajtalicu za veš) i malo ulja. Preko toga, jedna kašika žutog šećera se prospe koliko može ravnomerno. Onda, jedna kašika jabuka samo se ovlaš pobaca. Preko toga se stavi nova kora, ali se na nju natrpaju jabuke, onako fino. Sve se savije nežno i stavi u podmazan pleh. Tako redom dok se ne potroše kore.

Kad je sve poslagano, u šoljicu sipati malo ulja i isto toliko vrele vode, pa četkicom namazati svaku koru. Ova smesa pomaže da kore ne puknu. Peče se na 180 stepeni dok ne dobije lepu žućkastu boju. Kad se ispeče i ohladi (da bude mlako) iseče se na komade željene veličine, a onda u cediljku za čaj se stavi šećer u prahu i pospe preko parčića.

Pita bude mokra i mirisna 2-3 dana. Ako izdrži do tada.