Bajkal

"Portret" Bajkala

Za Ruse je Bajkal "slavno more, sveti Bajkal", kako se o njemu govori u jednoj popularnoj narodnoj pesmi, dok u jeziku naroda Burijata (mongolsko-turkijskog porekla, koji je davno pre ruske kolonizacije Sibira naselio njegovo priobalje) naziv Bajkal znači "sveta voda". Oba opisa imaju puno smisla ako se imaju u vidu veličina i prirodne osobenosti Bajkala i njegove okoline, ali i njegov višestruki značaj za život stanovništva, ne samo njegovog priobalja, već i čitavog Sibira, pa i azijskog kontinenta. Geolozi koji se bave nastankom i geološkim formacijama Bajkala, imaju za ovaj prirodni fenomen sledeće tumačenje: Bajkal je u davnoj prošlosti bio jezero, sada je "more", a u budućnosti će biti okean. Naime, iako postoje razne geološke teorije o nastanku ovog velikog basena, smatra se da je jezero postepeno nastajalo povezivanjem više manjih jezera i rečnih tokova do sadašnjih razmera ali, zbog klimatskih i geoloških promena, postoji pretpostavka da se u budućnosti ono može spojiti sa Arktičkim okeanom i tako, zapravo, poplaviti čitav Sibir.

Bajkalsko jezero sadrži petinu svih rezervi slatke vode u svetu i po tome predstavlja neprocenjiv prirodni resurs, kojim raspolaže ne samo Rusija, već i čitava planeta. Centralne i lokalne vlasti u Rusiji su veoma svesne ove činjenice, tako da se već odavno na jezeru primenjuju veoma stroge ekološke mere zaštite od zagađivanja jezerskih voda, što se odnosi i na restrikcije u pogledu naseljavanja stanovništva, na izgradnju i proširenje postojećih naselja, kao i na ograničeno planiranje turističkog razvoja. Otuda su vode Bajkala tako čiste da se bez ikakvog prečišćavanja mogu koristiti za ljudsku ishranu, što i jeste slučaj sa stanovnicima malih naseobina na obali jezera, ali takođe, i u slučaju malobrojnih kampera, koji dolaze da provedu nezaboravno leto u divljini i miru bajkalskih plaža. Kada smo kod hidroloških osobenosti ovog jezera, onda treba svakako spomenuti nekoliko. Bajkalsko jezero se, na primer, puni dotokom oko 500 različitih, većih i manjih rečnih pritoka, a iz njega izlazi samo jedna reka Angara, na čijim se obalama, odmah po isticanju iz jezera, smestio glavni grad Sibirske provincije - Irkutsk. Osim toga, Bajkalsko jezero je najdublje na svetu, sa najvećom dubinom od 1.637, a prosečnom od 730 metara. Neobičnost Bajkala je i visoka prozirnost njegovih voda, do 40 metara u dubinu, što je karakteristika morskih i okeanskih voda, a ne jezerskih. Po lepom vremenu, jezero ima modroplavu boju, kao more, a u peskovitim i šljunkovitim uvalama i tirkiznu. Bajkalsko jezero ima još jednu neverovatnu hidrološku osobenost, a to je da njegove vode sadrže neznatne količine soli i drugih minerala, tako da hemijski predstavljaju gotovo apsolutno čistu vodu (H2O). U Prirodnjačkom muzeju Bajkala (Limnological Museum of Baikal), saznali smo da jezero ima sposobnost samoprečišćavanja svojih voda, zahvaljujući nekim specifičnim mikroorganizmima koji uništavaju organski otpad, tj. hemijski ga razlažu.

Hidrološke i ekološke osobenosti jezerskog regiona čine da na jezeru i njegovom najužem priobalju vladaju sasvim specifične klimatske prilike. Pre svega, za samo jezero je karakteristična velika i iznenadna promenljivost vremena, naročito nailazak snažnih vetrova, što za plovidbu njime zahteva izuzetno uvežbanu posadu. U ovo sam imala prilike da se neposredno uverim jer je, iznenada, osunčani horizont zatamnjen pretećim oblacima; podigli su se talasi, a na brodu je postalo veoma neprijatno. Posle dva do tri sata tog nevremena, sve se smirilo i brod je nastavio svoj put po glatkoj, mesečinom obasjanoj površini.

Inače, temperature, kako zimske, tako i letnje, na jezeru se dosta razlikuju od najbližih priobalnih zona. Tako, na primer, Irkutsk, koji se nalazi na obalama reke Angare, na nekoliko desetina kilometara od jezera, ima znatno drugačije temperaturne proseke od onih koji se mere na samoj obali jezera. U celini, samo jezero ima znatno toplije zime, hladnija leta i veoma puno sunčanih dana u godini, u odnosu na uže i šire priobalne zone. Takva klima pogodna je i za zimski i letnji turizam. Zimi se jezero u celini zamrzne, tako da se preko njega odvija sav transport, čime se skraćuju putne trase, jer ne mora da se obilazi oko njega. Ali, specifičnosti temperaturnih razlika se, i u ovom slučaju, očituju u tome da se jezero kasnije zaledi od okolnih predela, ali i da se led na njemu kasnije otopi (ponekad tek u maju mesecu).

Ove neobičnosti jezera prati i njegova egzotična flora i fauna, u kojoj se sreću mnoge neverovatne endemske vrste biljaka i životinja. Gotovo do samih obala pruža se sibirska tajga, šuma koju čini raskošno razgranato drveće ariša, odnosno sibirskog kedra, pomešano sa "obaveznim" brezama. Naročito su lepi prizori bujnih zelenih krošnji kedrova, koji rastu na ivicama peščanih plaža i tirkizne boje jezerske vode, što, na momente, ostavlja utisak kao da se nalazite na Mediteranu.

Postoje dve jedinstvene endemske životinjske vrste. Prozirna ribica golomjanka, koja podseća na vrstu "čovečje ribice", iz pećina balkanskog prostora, jer je potpuno prozračna. Naravno da je jezero prebogato i ostalim ribama najrazličitijih vrsta koje se koriste u ljudskoj ishrani. Prastanovnici ovih predela, kao i današnji pripadnici burijatskog naroda, uglavnom žive od ribolova, a u sovjetskom periodu je bila veoma razvijena industrija prerade ribe, koja sada propada. Najukusnija riba za ljudsku ishranu, koju sam imala prilike da probam kao svežu i konzervisanu, jeste vrsta omulj (slična šaranu), koje ima pet podvrsta.

Međutim, najveća atrakcija na jezeru su slatkovodne foke ili nerpae, kako ih zovu stanovnici priobalja. To je endemska vrsta koja opstaje jer se hrani isključivo golomjankama. U odnosu na morske i okeanske foke, bajkalske su znatno manjeg rasta (najviše do 130 cm), sa predivnim belim krznom. Zbog njega su u prošlosti nemilosrdno ubijane, što je, u jednom trenutku, pretilo izumiranju vrste. Potom su preduzete energične mere zaštite, i sada se njihov broj znatno uvećao. Njih je veoma teško videti u prirodnom staništu, jer su veoma plašljive i oprezne; obitavaju na veoma usamljenim mestima, izvan uobičajenih vodenih trasa kojima saobraćaju brodovi i ribari, ali se mogu videti preparirane u Prirodnjačkom muzeju Bajkala, u mestu Listvjanka, gde se nalazi Naučni institut Ruske akademije nauka, koji se bavi proučavanjem prirodnih fenomena Bajkala.

Životinjski svet kopna obiluje svim vrstama velikih i malih ptica i zverinja; od ptica tu su različite vrste orlova, sokolova, ždralova, čaplji, kormorana i gusaka - pri obali; a u šumama i tundrama (pojas visoravni iznad šuma) oko jezera žive losovi, severni jeleni, sibirske košute i veliki medvedi, zatim lisice, vidre, risovi i drugo.

Prvobitni stanovnici Bajkala bila su plemena koja su naseljavala Sibir, ili su se doseljavala iz mongolskih i turkijskih pustara. Neki i sada žive u plemenskim zajednicama, a najbrojniji je narod Burijata, koji je u većini na istočnoj obali Bajkala, i stoga se taj deo priobalja administrativno tretira kao Autonomna oblast Burijata, koja se graniči sa Mongolijom.

Irkutsk

Irkutsk je ekonomsko i obrazovno-kulturno središte Sibira, sa 595.000 stanovnika. Sa njim je povezano rusko "otkriće", a potom i kolonizacija tog dela Sibira. Prvi ruski pohod, koji je doveo do nastanka naselja na obalama reke Angare, vezuje se za kozaka Kurbata Ivanova, koji je 1643. predvodio prvu ekspediciju za Bajkal i kome je podignut spomenik u centru grada. Prvobitno naselje je u celini bilo od drveta. Naselje je bilo ograđeno visokom drvenom ogradom, a unutra su se nalazile brvnare za stanovanje (sa karakterističnom ruskom rezbarijom), javni trg popločan drvenim oblicama i, naravno, veoma lepa i visoka drvena crkva. Svi ovi objekti mogu se danas videti u Etnografskom muzeju Irkutska, na otvorenom prostoru, u mestu Taljinci, 20 km udaljenom od grada, koji je otvoren 1980. i zauzima 52 hektara. Tu su izložene originalne, sačuvane građevine iz prvobitnog perioda grada, od kojih je najvažnija drvena ulazna kapija u tvrđavu i veoma lepa i bogato, intarzijama u drvetu, ukrašena crkva. Tu su, zatim, objekti u kojima su izloženi primitivni zanati, kojima se bavilo stanovništvo prvobitne naseobine (kolarstvo, grnčarstvo, staklarstvo, proizvodnja posuđa, nameštaja itd.), kao i originalni prehrambeni proizvodi, koji se mogu i probati (hleb, piće, voće itd ).

Naročito je intenzivna bila migracija ruskog seljaštva ka Sibiru i Bajkalu od druge polovine 18. veka, kada Irkutsk od male vojno-trgovačke postaje prerasta u pravi grad, sa oko 20.000 stanovnika. Sa razvojem i istorijom Irkutska, tesno je povezana jedna veoma značajna epizoda u istoriji carske Rusije, a to je pobuna "dekabrista", 1825. godine. Dekabristi su se zalagali za ukidanje kmetstva i za liberalizaciju ruskog carskog režima, a pošto to nisu mogli da ostvare na miran način, političkim sredstvima, skovali su zaveru za obaranje cara Nikolaja I. Zavera nije uspela i njih 120 je proterano u Sibir, u Irkutsk, bez prava vraćanja u prestonicu. Među ovim veoma visokim plemićima nalazio se i princ Sergej Grigorijevič Bolkonski, čija je životna priča poslužila kao okvir za stvaranje istoimenog lika u romanu Lava Tolstoja "Rat i mir". Bolkonski je u Sibir proteran sa svojom porodicom, ženom i dvoje dece, gde je posle zatvora i boravka u jednom malom selu, dobio dozvolu da se za stalno nastani u Irkutsku. Tu je podignuta njihova palata, u stvari, jedna nevelika ali veoma skladna i udobna drvena spratna kuća, koja je služila kao njihov dom do 1856. godine, kada dolazi pomilovanje od novog ruskog cara. Ta kuća i porodica Bolkonski postaju središte razvoja kulturnog života u Irkutsku. Tu gostuju čuveni književnici, pesnici i intelektualci iz čitave Rusije; tu se odvijaju koncerti i pripremaju pozorišne predstave, koje se izvode u ambaru pored kuće. Posle odlaska porodice Bolkonski iz Irkutska, kuća je menjala vlasnike i namenu, ali je danas u potpunosti rekonstruisana u svom prvobitnom eksterijeru i enterijeru, zahvaljujući pre svega trudu veoma brojne umetničke zajednice u ovom gradu.

U kući Bolkonskih u Irkutsku imala sam nezaboravan doživljaj jednog popodneva, kada je u originalnoj atmosferi, sa upaljenim svećama umesto električnog svetla, uz klavir na kome je svojevremeno svirala princeza Marija Bolkonska, održan jedan prigodan ali, po atmosferi i dekoru, veoma svečan solistički koncert, u kome su učestvovali istaknuti operski umetnici i instrumentalni solisti, na čelu sa direktorom spomen-muzeja (Marija Bolkonska je, inače, Sergejeva supruga i ćerka čuvenog ruskog generala Rajevskog, heroja iz rata protiv Napoleona, koji ima veze i sa našim oslobađanjem od Turaka). Na programu su bile kompozicije Čajkovskog i drugih poznatih umetnika koji su u ono vreme stvarali i dopisivali se sa članovima porodice. Na kraju koncerta, posle burnog aplauza, počašćeni smo obaveznim ruskim "šampanskoje", uz mogućnost da lično nazdravimo ruskim umetnicima i da se upišemo u knjigu utisaka. Ovaj susret nas je sve ostavio sa suznim očima. Zašto?

Irkutsk, iako spolja gledano nije nimalo lep (njegov veći deo čine nezgrapne, ružne, zubom vremena potpuno uništene fasade ogromnih realsocijalističkih stambenih blokova, neuređenih, zakrpljenih ulica, a drugi, manji i stariji - veoma lepe dvospratne zgrade u baroknom i neoklasicističkom stilu, ali sa potpuno propalim fasadama i gotovo urušenim krovovima), jeste grad u kome buja kulturno-umetnički i intelektualni život. U gradu ima oko 20 pozorišnih i koncertnih zgrada i sala. Tu su: opera, nacionalni teatar, nacionalna drama, komedija, dve filharmonije, baletska kuća, folklorni ansambli raznih nacionalnosti i ono na šta je grad posebno ponosan - slikarska galerija "Sukačov" (Sukachev's Fine Arts Museum), koja je treća po veličini i važnosti kolekcija domaćeg i inostranog slikarstva u Rusiji (posle čuvenog Ermitaža i Tretjakovske galerije) i, naravno, veoma veliki univerzitet, na kome se školuju stručnjaci i intelektualci svih profila, od kojih su mnogi proneli slavu Sibira širom Rusije i sveta. I sav taj veoma trudoljubiv, talentovan, visoko obučen i neverovatno sofisticiran umetnički i intelektualni svet Irkutska živi od tako malih zarada da se to prosto ne može staviti ni u kakav savremeni kontekst, ne svetski nego ni naš! A ipak, oni se sa najvećim entuzijazmom predaju svom poslu, sami brinu za kulturno nasleđe grada, čuvaju tradiciju i razvijaju i šire umetnički duh svoje sredine.

U Irkutsku sam imala prilike da obiđem i glavni tržni centar. Jedan deo tog centra je smešten u zatvorenom prostoru, čiji su posebno lep i funkcionalan novi deo projektovale i izgradile, pre nekoliko godina, naše građevinske firme koje posluju u Rusiji. Oko ovih zgrada, na velikom prostoru, koji zauzimaju i okolne uličice, prostire se otvoreni deo, na kome su smešteni, pogledu i mirisu privlačni, domaći proizvodi, pre svega sveže šumske jagode, maline, borovnice i pečurke svih mogućih vrsta... i, na kraju, "obavezni" buvljak, na kome se trguje svim i svačim, uključujući i deo gde se više razmenjuju i usvajaju nego prodaju domaći ljubimci - psi, mačke, ptice, ježevi i dr.

Obilazak Bajkalskog jezera

Turističke brodske maršrute su podešene da traju pet do šest dana maksimalno, jer toliko mogu da izdrže brodske rezerve namirnica (voda tamo nije problem), pošto, osim u polaznoj luci, nigde ne postoji mogućnost snabdevanja, odnosno obnavljanja rezervi namirnica. Drugo, rezervoari ispod broda u kojima se deponuju upotrebljene nečiste vode i otpaci svih vrsta sa broda, mogu takođe maksimalno da izdrže do šest dana, s obzirom na tonažu brodova i broj putnika na njima. Naime, kao što sam već na početku rekla, postoji veoma strog režim ekološke zaštite jezera, kojeg se svi, za divno čudo, veoma pridržavaju. A to znači da brod, pre nego što uplovi u Bajkalsko jezero, u jednoj posebno namenjenoj luci (koja je nekada služila kao glavna istovarna luka), mora pod kontrolom lučkih vlasti da iz svojih deponija izbaci (u namenske kontejnere u luci) sve nečistoće koje nosi iz prethodne plovidbe. Kada to uradi, a nakon što kapetanija izvrši pregled tih rezervoara na brodu, izdaje se dozvola za ponovno uplovljavanje u jezero. Tako brod praktično ne ostavlja nikakvo zagađenje u jezeru, izuzev onog koje dolazi od mazuta i nafte, koji se koriste za njegov pogon. Ali, to je ipak neznatno.

Krstarenje Bajkalom nije samo prilika da se upozna i divi veličanstvenom prirodnom fenomenu jezera i njegove okoline, već i izvanredna mogućnost da se upoznaju veoma osobeni i markantni tipovi ljudskih ličnosti koje se opredeljuju da čitav svoj život provedu u usamljenosti i tišini sibirskih i bajkalskih vizura. Prvi takav, veoma dubok lični doživljaj i susret desio se drugi dan po isplovljavanju, na odredištu koje se zove Rt Kadiljna (Mjs Kadiljnia), što u prevodu znači "Zelena oaza". Reč je stvarno o zelenoj oazi jer, za razliku od ostalih lokaliteta, gde guste i bujne šume dopiru gotovo do same ivice jezera, ovde se susrećemo sa veoma prostranim livadama, na kojima se "napadno" zeleni sveža visoka trava, a u njoj pogled privlači cveće najrazličitijih boja i oblika. Deo obale uz samo jezero posut je, kao kontrast ovom nabujalom zelenilu, velikim, glatkim, crnim i zagasitocrvenim oblucima, koje je stolećima "obrađivala" jezerska voda. Na čitavom tom ogromnom prostoru rta nalazi se samo jedna farma, sa nekoliko kuća i sporednih stajskih prostorija, ali i sa "obaveznom" ruskom saunom. Na farmi žive otac - čuvar, koji se stara o čitavom prostoru nacionalnog parka i lovišta (koja se protežu u dubinu kopna), njegova supruga, koja je po struci biolog i zimi radi kao profesor u školi u Irkutsku (a inače je predivna, nasmejana osoba i ljubazna i spretna domaćica), njihovo dvoje dece, dečak i devojčica, kao i pas, mačka i dve krave.

Oni su nam na plaži priredili pravu rusku gozbu, koja je počela sibirskom votkom, za koju kažu da je kao mleko (a i jeste, pošto je, na neki čudan način, mešaju sa mlekom), predjelom od pečurki i salatama od šumskih trava; zatim su tu bili sveže upecani omulji - ispečeni na roštilju, a obrok je završen predivnim ruskim blinjima (blini - vrsta palačinki), punjenim tovargom (neslani, švapski sir) i čajem iz ogromnog, sto godina starog samovara, koji je otac grejao drvcima prikupljenim na plaži. Dok su pred nama spremali sve te đakonije, cela porodica je pomagala, a bili su tako smireni i opušteni, sa stalnim smeškom na usnama; malo su pričali i posle su nam dugo, dugo mahali sa obale dok se naš brod udaljavao. Učinili su mi se bezmalo kao ideal neusiljene harmonije, organizovanosti i porodične sreće. Gotovo da se ne poveruje da je to moguće. Ali "provera" je došla sa još nekoliko mesta.

Trans-sibirska železnica

Trasa "Trans-sibirske železnice", koja je završena krajem 19. veka, prvobitno je išla, jednim delom, obalom jezera, što je svakako bio pravi dar za umorna tela i čula putnika. Međutim, sa podizanjem ogromne hidrocentrale na Angari, kod Irkutska, nivo jezera se podigao od jednog do tri metra visine, pa je u nekim delovima došlo do plavljenja trase. Iz tog razloga, pruga je pomerena dalje u dubinu kopna, a njeni delovi koji su ostali iznad nivoa jezera su sačuvani, tako da se njima odvija lokalni saobraćaj, dok se sada planira i njihovo korišćenje u turističke svrhe. Na jednom delu te pruge, na samoj obali jezera, gde se nekada nalazila mala stanična postaja, naselio se jedan neobičan stanar - penzionisani probni pilot, sa svojom porodicom. Stvar je uzeo u svoje ruke, obnovio staničnu postaju, napravio lepe terase sa cvećem (koje se spuštaju do obale jezera), gde gosti mogu da sednu, popiju i pojedu nešto, uživajući u plamenu zalazećeg sunca nad jezerom i da se potom prepuste čarima ruske saune, koju je sam podigao i opremio na najbolji način. Doživljaj koji ta sauna pruža svim čulima je nezaboravan. Pored ovih ugodnosti, znatiželjnicima koji dospeju do njegove usamljene postaje u divljini Bajkala, ovaj preduzimljiv ali ćutljiv sibirski domaćin pruža i neposredniji doživljaj "Trans-sibirske železnice". Na stanici su izložene, u svoj svojoj grandioznosti, dve džinovske lokomotive iz vremena Oktobarske revolucije, koje su "hučale" ovom trasom. Zanimljivo je da je jedna lokomotiva ruske proizvodnje, a druga je kupljena pre revolucije, u Americi. Sada, kao dve ofarbane "starke" koje ogovaraju svet, stoje jedna naspram druge u ovoj sibirskoj nedođiji, sa ikonografijom "Oktobra" (ogromne crvene zvezde, srp i čekić i razne parole), dočekujući bivše ogorčene klasne neprijatelje, a sada ekonomske partnere i dobronamerne znatiželjnike...

Ostrvo Oljkhon

Kao i svako "more", tako i ovo ima ostrva. Većina su pre kamene sprudi koje vire iz vode, ali ima i malo većih konfiguracija. Ostrvo Oljkhon je najveće. Sa jezera izgleda kao jedna ogromna peščana gromada, koja se u visini od nekih 30 m uzdiže iznad nivoa jezera. Kada se, posle iskrcavanja na peščanoj plaži (koja liči na onu ulcinjsku, samo je još duža od nje), popne na ostrvsku visoravan, onda se ugleda nekoliko nizova uredno ušorenih drvenih kućica, koje čine glavno mesto i grad na ostrvu, koje se zove Hužir. Ostrvo nastanjuju uglavnom Burijati, koji se bave ribarstvom. Ima i Rusa, kao i pripadnika manjina. Otkriva se još da ostrvo nije sasvim golo, jer se na jednom njegovom udaljenom kraju nalaze šume kedrovine, po čemu je ono i dobilo naziv (na burijatskom jeziku). Očito da je ranije bilo još šumovitije, ali su njegovi stanovnici, radi gradnje kuća i ogreva, posekli šume. Potom je došlo do erozije, te tako veći deo ostrva sada ima izgled kao pustinjski pejzaž.

Na ostrvu, u skladu sa novim demokratskim tranzicijskim načelima, putnik-namernik dobija dve dobrodošlice. Prvo tradicionalnu, rusku - devojka sa hlebom i solju, i lokalni "lider" koji pozdravlja goste. Potom drugu, na obližnjem kamenitom vrhu ostrva, gde, sa svojom raskošnom perjanom i krznenom odorom, goste u stavu nezainteresovanosti i udubljenosti u daleke horizonte dočekuje šamanski poglavar mesta. On najpre recituje dobrodošlicu na burijatskom jeziku, a potom, na odličnom engleskom, priča o narodu koji je izgubio svoju istoriju, svoja znamenja i svoju veru; narodu koji je pokoren i koji treba da se ponovo vrati svom prvobitnom načinu života. Potom, za kraj, šaman počinje da udara u svoje timpane i da izgovara reči molitve, uz ritualno pružanje posude u koju posmatrači treba da stave svoje uzdarje u novcu.

Šamanizam je religija različitih naroda i plemena u Sibiru, a sastoji se u verovanju u duhove, dobre i zle, koji nastanjuju ljude, stvari, životinje i biljke. Šamani su vrači koji, kroz svoje specijalne rituale, imaju moć da utiču na te duhove; da ih po potrebi smiruju ili raspaljuju njihove zle strasti. Na Bajkalu ima dosta obrednih mesta koja se zovu "šaman-kamen", a koja su služila kao ritualni prostor, za zaposedanje duhova od strane šamana. Takvo mesto postoji i na ostrvu Oljkhon.

U samom mestu Hužir postoje dve interesantne institucije. Jedna je lokalna osnovna škola, u kojoj smo imali priliku da vidimo dosta zanimljivu zbirku arheoloških, istorijskih, etnoloških i prirodnjačkih artefakata, koje su prikupili učenici, pod vođstvom jednog profesora, a koji potvrđuju samosvojnost ovog regiona. Druga ustanova potvrđuje sagu o uspešnom "povratku prirodi", koju smo već sreli na nekoliko prethodnih mesta. Sada je to porodica bivšeg stonoteniskog prvaka Rusije, koji se na ostrvo doselio sa svojom porodicom, u početku tranzicije, sa idejom da osnuje međunarodni turističko-sportski kamp. I u tome je dosad već sasvim uspeo. Usred mesta smešten je jedan niz provizorno izgrađenih kućica, dosta primitivnih struktura, sa raznim pregradnim delovima, dvorištima za razne namene, trpezarijom na otvorenom, dečjim igralištima, baštom, povrtnjacima i, naravno, stolovima za stoni-tenis. Tu se "muvao" raznorazni inostrani mlađi i sredovečni svet. Izgleda da kamp posluje na principu zajedničkog rada domaćina i gostiju. Pozdravili su nas domaćin i njegova supruga, a onda nam je poslužen veoma bogat ručak, sa obiljem sušenog omulja koji je izvrstan, pečurkama na razne načine, divljim voćem i, naravno, sa obaveznom "mlečnom" votkom. Kada je obrok završen, domaćinove devojčice, sa još nekoliko domaće dece, izvele su izvrsnu lutkarsku predstavu. Još jednom smo se oprostili od srdačnih domaćina, čiji je dom (i ponašanje) zračio smirenošću i zadovoljstvom, koje su prenosili na svoje goste.

Sa smirajem dana, ukrcali smo se na naš brod i krenuli u novu bajkalsku avanturu. Ona nas je sačekala u delu jezera između istočne obale i ostrva Oljkhon, koji se zove Malo more (Maloe more).

Prirodne lepote i fenomeni "Malog mora"

U ovom delu Bajkala, i "na moru", kao i na kopnu, mogu se leti sresti gužve turista i ljubitelja avantura. Bilo ih je iz raznih evropskih zemalja, ali najviše Nemaca i Nordijaca, u najčudnijim plovnim objektima. Svi su bili na okupu u tzv. Zmijskom zalivu (Zmejnji zaljiv). Voda je tu tamnozelena, jer drveće i bukvalno dolazi do same obale jezera. Mesto izgleda dosta nepristupačno i neprivlačno, pa se ne zna, u prvi mah, šta je razlog tolike gužve i galame u, inače tišinom obavijenim bajkalskim predelima. Kada se priđe bliže, onda se, na samoj obali, naziru, gotovo u vodi, neke crne rupe iz kojih izlaze bela isparenja. Reč je o velikom broju izvora sa toplom sumporovitom vodom, u kojima temperatura ponegde dostiže i čitavih 500C. Zbog gužve na malom prostoru, prava je umetnost naći mesto u nekoj od tih rupa, ali najveće zadovoljstvo predstavlja trenutak kada se, posle "cvrčanja" u sumporovitoj rupi, baci u hladnu vodu jezera. Posle nekoliko takvih kupki, oseća se potpuna psihička i fizička opuštenost i razgibanost.

Drugo mesto na jezeru koje karakteriše povećano prisustvo ljudi, jeste čuvena peskovita uvala Pesčanaja. Uvala je zaklonjena od pogleda sa jezera sa dva rta, koji je dele od ostatka kopna. Dugačka je pet kilometara i pokrivena najfinijim žutim peskom, a prema kopnu je ograđena gustom šumom starih ariša. Pogled na uvalu sa visine odaje utisak neke plaže na pacifičkim ostrvima - žut pesak i modroplavo more, samo što umesto drveća palmi ovde imamo bujno zelenilo kedrova. Kada smo se u rano jutro spustili do same plaže, iz bujnog zelenila počele su da se pojavljuju bunovne glave kampera. Išli su pravo na jezero, na umivanje i zahvatanje vode za prvu jutarnju kafu. Inače, u produžetku plaže, sa strane jednog od rtova koji je štite, smestio se jedan dosta veliki letnji kamp, preostao iz socijalističkog perioda, namenjen odmoru trudbenika. Nekoliko nezgrapnih drvenih kuća služe kao kuhinja, trpezarija, prodavnica za turističke sitnice, ambulanta i higijenske prostorije. U njemu nismo zatekli veću gužvu. Malo dalje od njega uzdiže se jedna impozantna nova građevina, na nekoliko spratova, dosta skupe, ali pomalo kičerske fasade. Ona je sa svih strana ograđena zidom, sem prema jezeru. Objasnili su nam da je to nov hotel za goste sa "debelim džepom", tj. za lokalnu mafijašku elitu i njene goste.

Sa strane drugog od rtova koji ograđuju Pesčanaju, spustili smo se u seoce od dvadesetak drvenih kućica koje su se šćućurile u jednoj uvalici. To je ribarsko seoce Kurbulik. Nigde žive duše, samo se iz poneke kuće vije dim iz odžaka. Na početku sela, napuštena i razvaljena mala fabrika za konzervisanje ribe - i tu je stigla tranzicija. Na drugom kraju sela - velika lepa brvnara, a iz nje čitavu okolinu obavija miris divnog, sveže ispečenog crnog hleba. Brod ovde popunjava svoje rezerve svežim hlebom, a mi se svi sladimo ukusno prepečenim koricama. Pred pekarom, jedan veliki vučjak se tegli na jutarnjem suncu i uživa u mirisu koji dolazi iz nje. Iz uvale, iz jedne ribarske šalupe (brodić sa katarkom) preko krovova oniskih kućica, sve do šumovitog zaleđa, ori se, sa glasno puštenog kasetofona, balada koju peva Vladimir Visocki (preminuli glumac i pesnik, koji je svoje pesme pratio na gitari), i čini mi se da nikada neka muzika nije našla bolji ambijent...

Šta posle ovog? Samo povratak, jer sve drugo bi učinilo da doživljaj izbledi!