Šizofrena politika SAD prema imigrantima

Teško je osećati se delom demokratskog sveta kada on čak ne dozvoljava da stupite pred vrata! Ali, realnost je da je ovdašnji problem s vizama samo mali deo daleko većeg problema na koji utiču međunarodni kriminal, terorizam, izgledi za uvećanje EU, porast nacionalističkih osećanja i broja partija koje zastupaju takva gledišta i na kraju etnički sastav zapadnih društava.

Zemlje Zapadne Evrope i Severne Amerike sada zapljuskuje veliki talas plime imigranata. Samo na Kanarska ostrva prošle godine je stiglo više od 20.000 imigranata pokušavajući da se domognu Evrope. Većina imigranata dolazi iz siromašnih zemalja i oni jednostavno žele bolje ekonomske mogućnosti. Drugi beže od nasilja i ugnjetavanja. Neki dolaze legalno, s povećavanjem EU i prema postojećim nacionalnim zakonima za imigraciju. Međutim, nekoliko puta više njih dolazi ilegalno i naizgled je nemoguće da se to spreči bez kompletnih struktura tipa Berlinskog zida oko svake zemlje. Naši zakoni i procedura odražavaju jednu drugu eru i nisu adekvatni za sadašnje probleme, bez obzira na to da li se radi o legalnoj ili ilegalnoj imigraciji.

I Sjedinjene Države i Evropska unija nalaze se u zamci sopstvene prošlosti. Sjedinjene Države su nacija imigranata i etos dobrodošlice je izuzetno snažan. Ustav Sjedinjenih Država čak tvrdi da je svako dete fizički rođeno u SAD njihov državljanin, bez obzira na status roditelja. Zagovornici ljudskih prava hitro reaguju, govore i deluju da "zaštite" uljeze koji traže bilo kakav oblik azila. Kad jednom bilo ko stvarno dospe u Sjedinjene Države, gotovo da ne postoji mehanizam da se on ili ona otkriju ili deportuju. Na primer, samo u Sjedinjenim Državama sada ima oko 12 miliona ilegalnih pridošlica. Tokom 1950-ih, 1960-ih i 1970-ih mnoge zemlje u Zapadnoj Evropi očajnički su tražile fizičke radnike i snažno ohrabrivale "gastarbajtere". Druge zemlje u Evropi koje su imale kolonijalnu prošlost davale su državljanstvo ili pravo boravka žiteljima mnogih svojih bivših kolonija.

Problem dopunjuje i obična demografija. Da bi se održao postojeći broj stanovnika, potrebno je da postoji prosečna stopa nataliteta od 2,1 bebe po ženi. Ukoliko je broj manji, stanovništvo se smanjuje. Na čelu liste u svetu nalazi se Niger sa 7,46 beba po ženi, a slede ga Mali sa 7,42, Somalija 6,76, Uganda 6,71 i Avganistan 6,69. Ali, Evropska unija kao celina ima stopu od 1,47; Rusija, Španija i Italija imaju stopu 1,28; Nemačka 1,39; Austrija 1,36; Kanada 1,61 i Litvanija 1,20. To znači da se njihova stanovništva u suštini smanjuju u ukupnim brojevima, a da se prosečna starost stanovništva povećava. To takođe znači da se u odsustvu bilo kojih drugih faktora sve više i više penzionera oslanja na doprinose sve manje i manje radnika. Stanovništvo siromašnih zemalja u međuvremenu nastavlja da raste, povećavajući postojano pritisak za imigraciju na Zapad.

Zapadnoevropske zemlje čije stope nataliteta opadaju suočavaju se s dugoročnim izborom gubljenja svoje snažne ekonomske baze ili dopuštanja veće imigracije. Ali, tako će fundamentalna priroda društava u ovim zemljama nastaviti da se menja. Muslimani su, na primer, već etnička grupa s najbržim rastom u Evropskoj uniji. Hispanici su etnička grupa koja najbrže raste u Sjedinjenim Državama (uglavnom zbog godina ilegalne imigracije). S ovakvim trendovima, podjednako je neizbežno da će se promeniti i kulture ovih zemalja.

Politika Sjedinjenih Država s tim u vezi je šizofrena. Na jednoj strani, mi striktno odbijamo mnoge od najboljih i najpametnijih mladih ljudi iz ovdašnjeg regiona (od kojih su mnogi stvarno zainteresovani samo za turizam) zbog straha da će ostati u Sjedinjenim Državama. Na drugoj strani, bukvalno milioni ilegalnih imigranata bez dokumenata jednostavno prelaze granicu s Meksikom i ostaju neograničeno dugo. U nekim oblastima, ne postoje nikakve ograde. Ni na jednom mestu prepreke nisu toliko velike da bi sprečile svakodnevne prelaske velikog broja ilegalnih imigranata.

Sjedinjene Države su konačno shvatile (posle terorističkih napada 11. septembra) da postojanje otvorenih granica predstavlja velike pretnje zbog terorizma i zločina. To nije samo stvar ilegalne imigracije. Pored toga, troškovi društva zbog ilegalnih imigranata su ogromni, uključujući izdatke za školovanje dece, medicinsku brigu i druge socijalne usluge.

Mi nismo mogli da ustanovimo šta učiniti da bi se imigracija stavila pod kontrolu. Na jednom ekstremu, sada imamo dobrovoljce koji voze noću da "čuvaju" naše granice i otkriju i spreče prelazak ilegalaca. Na drugom, imamo zastupnike ljudskih prava koji pokušavaju da svakom ilegalnom uljezu omoguće sve građanske privilegije, uključujući potpunu amnestiju. Poslovni krugovi nastavljaju da zapošljavaju ilegalne pridošlice zato što ih one manje koštaju. Posle jednogodišnje debate o ovom pitanju, različiti nacrti zakona o ovom problemu reducirani su na jednostavnu meru koja se sada nalazi pred Senatom; Senat treba da podrži zakon prihvaćen u Predstavničkom domu da se duž granice s Meksikom izgradi ograda dugačka 700 milja. Niko ne veruje da će to biti čak ni približno ukupno rešenje za ovaj problem, ali to je najbolje što naš politički sistem može da postigne, imajući u vidu suprotstavljene interese i gledišta izabranih predstavnika naroda.

Čak se i na uvećanje EU odražavaju strahovi od imigracija. Velika Britanija je bila predvidela da će kao rezultat poslednje runde povećanja u tu zemlju doći oko 13.000 građana iz novih članica EU. U stvari, do sada je taj broj bio 25 puta veći. To podstiče strahove od gubitka radnih mesta u korist pridošlica, više zločina i promene u strukturi društva. Poslednji rezultat ovog straha jeste to da se, ako Bugarskoj i Rumuniji bude dozvoljeno da uđu u EU, može očekivati uvođenje nekih ograničenja za ulazaka iz najnovijih članica u druge zemlje EU. Imajući u vidu slobodu putovanja u okviru EU, anahronizam je da u suštini svaka zemlja članica uspostavlja sopstvena pravila ponašanja o tome kako tretirati ilegalne pridošlice. Neke, kao što je Španija, daju im široku amnestiju. Ništa potom ne sprečava ove nove "građane" da putuju bilo gde u okviru EU.
Vredno je primetiti da se članstvo u EU donedavno zasnivalo gotovo isključivo na tome kad će neka zemlja kandidat usvojiti set standarda i mera. Sada, pak, po prvi put, EU govori o svojim "kapacitetima apsorbovanja" kao mogućoj meri. To će, među drugim faktorima, gotovo izvesno onemogućiti šanse Turske, kao i svih drugih zemalja u ovdašnjem regionu s mogućim izuzetkom Hrvatske. Jedan od glavnih faktora ovog "kapaciteta apsorbovanja" jeste koliko će građana novih članica tražiti da živi u sadašnjoj EU.

Talasi imigranata, različiti vidovi nasilja koje su ovi imigranti pokrenuli u Španiji, Engleskoj i Francuskoj, prisutna ksenofobija, strah od gubitka zaposlenja zbog imigranata koji su spremni da rade za manje novca i shvatanje da se njihova društva neizbežno menjaju kao rezultat imigracije, u jednom broju zemalja EU doveli su do porasta daleko većeg broja nacionalističkih partija. Prema britanskom ministru unutrašnjih poslova, upravljanje problemima imigracije sada je "najveći izazov s kojim se suočavaju sve evropske vlade". Holandija, Francuska i Italija imaju snažne antiimigrantske pokrete. Ova tendencija će se verovatno nastaviti.

Imajući u vidu već učinjene korake, rastući broj pojedinaca suočenih s ekonomskom katastrofom u sopstvenim zemljama, relativnu lakoću putovanja i skup nedelotvornih propisa u EU i Sjedinjenim Državama, nije verovatno da će se ovaj trend zaustaviti brzo ili lako. Ali, posledice će pogoditi neželjene ciljeve, kao što su mladi ljudi u ovdašnjem regionu koji žele da vide svet; zemlje s legitimnim željama da slede put što su ga utrli drugi da bi ušle u EU; i povećane mere bezbednosti kojima ćemo svi biti izloženi. Izvesno je da će ozbiljnim izazovima biti izloženi i naša lična privatnost i tradicionalni demokratski mehanizmi, dok zemlje budu tražile metode da izdvoje ilegalce među nama i pozabave se njima. Najbolje čemu se na kraju možemo nadati, međutim, verovatno je usporavanje tog procesa. On je u današnjem svetu suviše snažan da bi se zaustavio, a nekmoli preokrenuo.