Jesenja pirueta

Sve i da G17 plus izađe iz vlade posle 1. oktobra, vlada će otklizati, u ovom ili onom agregatnom stanju, u poslednju godinu mandata. Apsurd je u tome što će tek u narednih šest, sedam nedelja moći da se realno proceni  doprinos ove vlade rasplitanju srpske drame, pa će se ispostaviti da je ova jesen za Koštuničin kabinet važnija od prethodnih godina provedenih u beogradskoj Nemanjinoj ulici.

To je, dobrim delom, posledica manjinskog karaktera vlade, jedne sistemske mane koja je uzrokovala da se mnoge stvari odlažu – levo-desni kompromisi nekako prirodno uslovljavaju sporost, pa se sad nakupilo podosta toga što se ne može više odlagati i što bi se, bez preterivanja, moglo nazvati – završnim računom.

Jeste srpskoj javnosti Koštunica pokazao kako se manjinski može upravljati društvenim procesima, što nije mala tekovina u bubanju prvih demokratskih lekcija, tim pre što je teško očekivati da će neka naredna, a demokratska, vlada biti baš većinska.

Ali kako je tu tekovinu premijerovog mandata lepo opisao, na istoj ovoj strani, pre neku nedelju, Aleksandar Fatić, potom nominovan za ambasadora, ne vidim neku potrebu da i ja hvalim tu veštinu i njen, ponekad, blagorodan uticaj na društvo nesviklo na kompromise.

Ovde je reč o konkretnim stvarima koje stižu posle avgustovskog političkog feragosta i koje su se akumulirale kao u nekoj dobro vođenoj drami, pa sad publika očekuje rasplet pred kraj poslednjeg čina. Puška koja će opaliti visila je na zidu znatno pre nego što je Koštunica preuzeo mandat i nije ekskluzivna krivica ovog kabineta što pitanja ustava, Kosova, Mladića, Evrope i da dalje ne nabrajam, nisu još rešena, ali je usud i splet okolnosti takav da je sve to vruće kestenje dospelo Koštunici u ruke, što je i on verovatno znao da će se dogoditi u trenutku kada se prihvatio mandata. Rekao bih, uostalom, da je ova vlada rešila više problema nego što ih je stvorila, a sa tim se malo koja vlada u Srbiji može pohvaliti.

Međutim, učinak vlade biće, ipak, i dnevno i istorijski, meren ne po sposobnosti da privede mandat kraju nego po odgovoru na pitanje da li je Srbija rešila neke od nabrojanih problema koji su ostali nerešeni, pa su se našli na ovojesenjoj agendi ovog saziva Skupštine i ove vlade.  

Ako ih ne reši teško je očekivati da bi u ovom ili nešto malo izmenjenom sastavu Koštunica mogao da sastavi novi kabinet. A i ako ih reši to je još teže očekivati. Naime, na stolu su problemi koji proizvode različite političke posledice u smislu izbornog rezultata. Slikovito rečeno: Srbi bi voleli da i institucionalno budu deo Evrope, ali da ne izgube Kosovo.

Bilo bi preterivanje reći da je ovo kraj Koštuničine političke karijere, u smislu obavljanja vlasti, ali činjenica je da je u prihvatanju odgovornosti da rukovodi manjinskom vladom, uz svest o složenosti problema koje treba rešiti, bilo i samožrtvovanja čija konačna cena nije još definitivno poznata.

Ali kako politika ipak nekako liči na klizanje, nije nemoguće da se u ovim danima izvede neka savršena pirueta pa da se stvar okrene ili da uspe trostruki aksl pa da skoče cene akcija Koštuničine manjinske vlade. U svakom slučaju, posle relativno mirnog leta dolazi uzbudljiva jesen.