Fat in Japan

Pravila za korišćenje štapića za jelo ima bezbroj. Pretpostavljam da mi koji smo ovde došli na brzinu i uglavnom nepripremljeni, nikada nećemo naučiti da ih pravilno držimo. Čak iako smo ih relativno često koristili u Beogradu. Kažu da je nepristojno zabadati štapiće u hranu. Pa kako onda da se izbori čovek sa nekim bezobraznim komadima mesa? Stvarno nije fer. Na raznim mestima video sam tekstove o tome kako su Japanci poslednjih godina sve više zainteresovani za "zapadnjački stil života" (pod tim se prevashodno misli na američki) i za odgovarajuću hranu. Špageti i hamburger su sada podjednako prisutni u svakodnevnoj ishrani, skoro koliko i suši.

Japanci sve duže (zdravo) žive. Prosečan životni vek sada je 74,5 godina. Tipična japanska ishrana siromašna je mastima (9 % su manje zastupljene masnoće nego u američkoj ishrani), a izuzetno je “siromašna” holesterolom, mastima i kalorijama. To sve i nije tako čudno, s obzirom da je većina jela bazirana na pirinču i morskim plodovima.

Prehrambeni rituali Japanaca svoje korene imaju još u 6. veku. Prihvatanjem budizma, postalo je zabranjeno konzumiranje mesa ptica i "četvoronožaca". U želji da, ako već ne mogu pošteno da napune svoje stomake, nahrane bar oči, Japanci su obroke počeli da pripremaju kao da su umetnička dela. Uz vizuelni utisak tradicionalnih japanskih obroka, prisutno je i veliko poštovanje prema hrani, sve prema drevnim budističkim principima: "jelo treba da bude duhovno iskustvo koje pruža trenutak spokoja tokom dana".

Pre nego što zaista počnete sa konzumiranjem hrane, morate u njoj da uživate "očima". Oči su velike kao i želudac - to je japanski način ručanja. Hrana i posuđe smatraju se delom umetnosti, i zaista možete da uživate u umetničkom ukusu i lepoti izložene i aranžirane hrane, kao i u izboru posuda u kojima se hrana servira. Ukus sezone, osećaj za prirodno i osećaj za boju vešto su integrisani u umetnost serviranja.

U praksi to izgleda ovako: ješćete sašimi – sveža riba fino narezana i servirana u maloj posudi za umakanje u soja sos; suši - sveža riba servirana na pirinču; tonkatsu - pržena svinjetina servirana u soja sosu sa pirinčem odozgo; jakitori - pileći ražnjići i povrće(najčešće serviran kao međuobrok); togaraši - jelo začinjeno biberom i čilijem; misoširu - miso-supa sa tofuom (servira se gotovo uz svako jelo); zeleni čaj (koji se servira na kraju obroka); udon - mekani, masni rezanci; somen - tanki rezanci (koriste se najčešće kao dodatak supama); sukijaki -  tanko isečena govedina kuvana sa povrćem, testeninom i tofuom u umaku; tempura - plodovi mora i prženo povrće... Pije se, naravno, sake -  japansko nacionalno piće, vino od pirinča ili šoču - piće od slatkog krompira, pšenice i drugih baza sličnih onima iz kojih se pravi votka.

U suši baru/restoranu sedate kao za šank. Ispred vas se kreće pokretna traka sa jelima. Ima tri vrste cena-jela: za 140, 300 i 500 jena (1000 jena je oko 600 dinara). Zeleni čaj sami sebi sipate – ispred vas je česmica sa vrućom vodom i kesica sa čajem. Štapići, tanjirić i soja sos čekaju spremni. Vaše je samo da uzmete tanjir sa hranom koja vam se dopadne i da jedete. Ako ste hrabri, i ako znate šta da tražite, od kuvara koji su iza pokretne trake, možete da tražite jelo preko reda. Kada završite jelo domaćica prebroji tanjire i to je vaš račun. U Japanu se ne ostavlja napojnica – ona je već uračunata u cenu.