Beli Potok

Moramo, kao i telohranitelji, čekati da se Šami vrati sa odmora ne bi li nam odao rešenje koje se u matematici zove trivijalnim a u politici se ceni kao nešto uzvišeno, e, blaboglagoljivi nikad zapravo ništa ne priopćavajujući Rasim predočio nam je i vremensku osu generalovog bitisanja na razmeđi milenijuma: "Napravili smo rekonstrukciju Mladićevog kretanja od kada je ušao u Srbiju marta 1997. godine, do kraja 2005. Iz toga se vidi da je od 1997. do 2003. sigurno bio u Srbiji. Od tada do kraja 2005. godine boravio je u značajnom razdoblju, ali jedan period nije operativno pokriven i nije potvrđeno gde je bio." Novinarima je preporučio da malko obamru: "Što Mladića ima manje u medijima, to su veće šanse da ceo slučaj što pre uspešno okončamo!"

Pretpostavljam da mediji mogu nauditi i pregovorima o Kosovu, pa ipak, na slici sam video Leona Kojena, poletnog i nasmejanog kao što dolikuje osobi koja predstavlja optimističnog Tadića, iza njega se kao da hoda po oranju pomalja snuždeni savetnik Samardžić, izaslanik i miljenik Koštuničin, možda funkcionišu kao dobar i loš policajac, Kojen Albance omađija govorancijom u jambu, pa ih prepusti Samardžićevoj institutskoj prozi od koje svakoga mora obuzeti mala snaga, Sanda Rašković Ivić pristaje da se Kosovo podeli, naš usklik od ove nedelje biće "Ne damo baš celo Kosovo", u svakom slučaju nećemo prihvatiti nametnuto rešenje, vlasnici beogradskih kafića takođe neće prihvatiti nametnuto rešenje da fajront bude u 11 sati , Šešelj neće nametnutog advokata, od nameta nema selameta, jedino je vladika Jovan prihvatio nametnuto sudsko rešenje i otišao u makedonski jail poradi nekoje ovozemaljske pronevere, mada je mogao reći kao i drug Tito da priznaje samo sud svoje partije, to jest Sprske pravoslavne crkve.

Nelustrirana individua Brana Crnčević u memoarima koje predusretljivo objavljuje "Glas javnosti" veli da ga je crni konj njegove sudbe odneo ka Slobodanu Miloševiću (gde su vam bile uzde, građanine-jahaču, da ata okrenete natrag ka Matici iseljenika ili makar ka Upravi carina gde stolovaše Bracika?!), bilo kako bilo, hrabrec je Slobi na cedulji napisao: povlačim se zbog bolesti, ne moje nego ženine, i ne moje žene, vlastodršcu je dakle načinom književnim kazao, gospođa ti je bolesna u glavu, mužić je artefakt spalio u pepeljari onako kako se spaljuju ljubavna pisma, što je cedulja u neku ruku i bila te je sav smožden izustio: "Brano, nemoj to da mi radiš!" Tako imamo red raspisavšeg se nanovo Crnčevića, pa dva reda Karadžićevog izdavača, ponytail Toholja, koji se pošto je doktor utanjio sa pisanjem drama lično latio pera, isto kao i prepodobni Vladislav Jovanović, dok se Branislav Ivković zadovoljio usmenom književnošću: čitaocima "Sveta" ispripovedao je kako njegova vraćajuća se sa posla nevesta nije mogla čitav sat da nađe slobodno parking mesto, auto je ostavila nasred ulice i došla kući mokra do gole kože, bivši slobinac, svojevremeno opanjkavan da je stambeno zbrinuo pola SPS-a, eto, nema garažu, ili nema više garažu, uglavnom, kad ju je ugledao onako rasfriziranu i pokislu, mada njoj i to lepo stoji, odselio se iz grada i sada samo stanovnici Belog Potoka imaju pravo da ga zovu komšija Bane.