Žena za kojom svi čeznu

Doajen srpske kinematografije, reditelj i pisac Puriša Đorđević (82), nedavno je za samo šest dana završio snimanje filma „Dva“ po svom scenariju nastalom na osnovu dve priče Zorana Živkovića, i to bez ičije finansijske pomoći.

Ekipa je radila besplatno, a nužne troškove kao i Živkovićev honorar podmirio je iz ratne odštete koju je nedavno dobio od Nemaca jer je u vreme Drugog svetskog rata bio u logoru. Na jesen, kaže, navršava se 60 godina kako se bavi kinematografijom - potpisao je 19 igranih filmova („Dva“ je 19.) i 40 dokumentarnih; pomagao je i drugim autorima dokumentaraca potpisavši više od 100 scenarija, tu su i brojna TV ostvarenja, napisao je i nekoliko knjiga. O svom filmu „Dva“, Puriša Đorđević za „Blic“ kaže:

„Nosi taj naziv jer sam dve priče pretočio u jedan scenario, zatim broj 2 u teoriji još od Pitagore objedinjuje muško i žensko, nebo i zemlju, jin i jang... Meni se, inače, sviđaju ti kratki naslovi. Priznajem, čim sam imao duži naslov film nije dobro prolazio (smeh). Inače, reč je o pričama ‘Ispovedaonica’ i ‘Voz’. Po završetku scenarija sreo sam se sa prijateljima. Duda Ćeramilac mi je otkrila mogućnosti ‘anonimne realizacije’, snimatelj Veselko Krčmar mi je rekao da ima ekipu kojoj ne mora ništa da se plati a da je na meni da nađem glumce. Uloge sam ponudio Draganu Mićanoviću, Ani Sofrenović, Draganu-Gagiju Jovanoviću, Peci Ejdusu, Dragu Čumi, Branki Pujić. Svi su pristali da rade bez honorara, nadajući se da će film biti prodat i da će pokriti troškove. Njihov pristanak da rade u takvim okolnostima za mene je značio veliku radost i kompliment.“

Zar niste pokušali da obezbedite bar deo sredstava od neke institucije?

- Ponudio sam projekat Filmskom centru koji nije ni odgovorio, onda Sekretarijatu za kulturu grada, zatim Ministarstvu kulture - nisu odgovorili. Meni je to jasno, naime, ove jeseni navršava se 60 godina mog rada na filmu. Oni, verovatno, kažu ‘ma pusti njega, bolje da damo mlađima’. I možda su u pravu.

Živković je pisac fantastike, a film „Dva“ je...?

- Već u samom scenariju koncentrisao sam se više na vizuelna nego na dijaloška rešenja. Verbalnu komunikaciju zamenjivao sam prizorima polja suncokreta, kadrovima napuštene kuće, slikama prozora koji zrače odsjaje... To su, praktično, više raspoloženja nego pripovesti.

Šta drži na okupu sve te slike i raspoloženja?

- Kroz sve te pejzaže, kroz sve slike prolazi jedna divna žena u beloj haljini (igra je Ana Sofrenović). Ona je zajednička čežnja svih - od katoličkog sveštenika preko bankarskog činovnika pa do samog Boga. Film je satkan od sjajnih rečenica i pokušaja da se one slikovno prikažu. Nadam se da će imena glumaca zainteresovati i nekog producenta i distributera.

Zanemarujete značaj svog potpisa?

- Moj potpis za producente nema značaja. Mnogi od njih su znali za ovaj film, pa ništa. Plaše se, valjda, da plate autorska prava i onda vole sami da pišu scenarija. Što bi rekao Ćopić: „Svi pišu - niko ne čita“. U nekim ranijim vremenima, kakva god da su bila, film je bio, kao i rad uopšte uzev, daleko više vrednovan.

Vaš film „Jutro“ kritika svrstava među najbolje jugoslovenske filmove; postoji li nešto što ste, na ovaj ili onaj način, nastojali da protnete kroz svoje filmove?

- Nežnost. I diskretnu, prikrivenu ironiju.

Prati vas glas da ste slovili za dobrog dasu...

- Vi to mene pitate za ženske. Ma, ne... ne bežim od teme, ali to su muške lovačke priče. Bio sam sa ženama jedino kad se zaljubim, a čovek može da se zaljubi jednom, dvaput - za 80 godina i to je dosta.

Sve pare od ratne odštete koju ste dobili od Nemaca, uložili ste u ovaj film?

- U pejsmejker i u film. Da bih se pripremio za film ‘Dva“ ugradio sam pejsmejker ne bih li sredio kataraktu. Dakle, svih 7000 evra koje sam dobio od Nemaca jer sam sam za vreme okupacije bio u logoru, uložio sam u operaciju, pripreme za film, i za plaćanje autorskih prava Živkoviću; i ušao sa velikom radošću u snimanje na 35 stepeni.