Kriza na Bliskom istoku se nastavlja

Bio je to spektakularan uspeh za ekstremiste iz Hamasa i Hezbolaha, grupa koje su prvobitno izazvali konfrotaciju otmicom izraelskih vojnika. One su izvršile svoju misiju, jer su izazvale još veću mržnju prema Izraelu, povećale podršku svojim radikalnim grupama i stvorile atmosferu u kojoj je teže nego ikad pre ostvariti eventualno pomirenje.

Kratkoročno gledano, Hezbolah će biti vojno oslabljen, verovatno značajno. Ali, to bledi u poređenju sa ogromnim porastom popularnosti zato što je tako dugo odolevao toliko hvaljenoj izraelskoj vojnoj mašini. Izgubljeno oružje može lako da se zameni, a Hezbolah neće imati problema da nađe nove regrute i da popuni svoje redove.

Najčešća fraza koju svi mi koristimo da bismo opisali izraelske akcije jeste "disproporacionalne". To je u stvari i neprecizno i netačno. Izraelske acije su neodgovarajuće, a možda čak i zločinačke zato što su im mete libanska infrastruktura, kao i zbog odsustva brige za "kolateralnu štetu" nanetu nevinim civilima. (Uzgred rečeno, je li praksa Hezbolaha da ispaljue na stotine raketa dnevno na Izrael?). Brojni pojedinci sede danas u Hagu zbog sličnih akcija.
Izraelske akcije su, takođe, kontraproduktivne, pošto je na samom početku ove epizode Izrael uradio prvu stvar povlačenjem iz Gaze a pre toga iz Libana. Otmicu izraelskih vojnika čak i mnoge arapsko/muslimanske države videle su kao nepotrebnu provokaciju. Međutim, Izrael je izgubio tu podršku i simpatije zbog svojih akcija. Sada se događa potpuno suprotno. Čak je i Libancima koji su se dugo distancirali od Hezbolaha sada teško da ustanu protiv ove grupe, a umereni u regionu gube uticaj.

Takođe je potencijalno vrlo značajna činjenica da je unutar muslimanske zajednice oduvek bilo ozbiljnih konflikata i neslaganja. Nedavno su, međutim, i AL Kaida i ekstremene sunitske grupe u Iraku izrazile javnu podršku naporima šiitskog Hezbolaha i identifikovali njegovu borbu kao borbu protiv zajedničkog neprijatelja. Takvo ujedinjenje je nešto što bi trebalo pomno pratiti, jer može da ima ozbiljne implikacije po Bliski istok u celini.

Druga žrtva Libana jeste pokušaj ponovnog približavanja Sjedinjenih Država i Evropske unije, na čemu su državni sekretar Kondoliza Rajs i predsednik Buš radili u drugoj administraciji. Sadašnja kriza je još jednom pokazala da postoji veliki jaz između Sjedinjenih Država i Evropske unije. I dok se Evropska unija zajedno sa Kofijem Ananom zalagala za trenutni prekid vatre da se okonča ubijanje, Sjedinjene Države su namerno blokirale konsenzus da bi dale Izraelu više vremena za izvođenje vojnih operacija protiv Hezbolaha.

Mora da se danas Osama bin Laden zadovoljno smeška. Njegovi napadi od 11. septembra 2001. nastavljaju da generišu štetu koju Sjedinjene Države nanose same sebi i nagone ih da deluju na načine koji služe ciljevima islamskih ekstremista. Sjedinjene Države sada podržavaju izraelsko prisustvo u Libanu, koje su suočava sa mnogim dilemama i kofliktima sličnim onim sa kojima se suočavaju Sjedinjene Države u Iraku. Komparativno je veoma lako ući unutra, ali je izuzetno teško uspešno se povući. I Sjedinjene Države u Iraku i Izrael u Libanu redukovali su svoje uzvišene ciljeve jednostavno na to da moraju da se bore, jer bi drugačije bili viđeni kako "gube" od terorista i time ih ojačali. Obe armije nastavljaju tako da se bore bez određene putne mape kada i kako će se izvući iz zbrke.
Jedini optimizam na koji mogu da se oslone jeste činjenica da su prethodni izlivi ekstremnog nasilja na Bliskom istoku vremenom vodili do prilika da se unapredi sveobuhvatni mirovni proces. Na primer, Jom Kipur rat 1973. doveo je na kraju do istorijske posete egipatskog predsednika Envera Sadata Izraelu.

Na površini izgleda da bi se tako nešto moglo dogoditi i sada. U toku su značajni pregovori o obuhvatnom sporazumu koji bi mogao da obuhvati ojačanu libansku amriju, razoružani Hezbolah, razmenu zatvorenika, prekid vatre i raspoređivanje međunarodnih snaga u južnom Libanu, kako bi se razdvojile dve zaraćene strane i sprečile ili smanjile mogućnosti za provokacije.

Jedini je problem što taj plan, bar u ovoj fazi, nije ozbiljan. Nema koncentrisanih napora da se postigne sporazum sa Hezbolahom, Hasmasom, Iranom ili Sirijom. Svi razgovori, svi pregovori vode se sa drugim učesnicima. Tako nešto je ili krajnje naivno ili kranje cinično, jer nije potrebno da se bude stručnjak za Bliski istok, pa da se shvati da bez učešća svih protagonista na jednoj strani sukoba čitava šema ne može da funkcioniše. U ranijim administracijama Sjedinjene Države su dugo igrale glavnu ulogu posrednika, pokušavajući da zaustave borbe i da se obezbede pregovori korak po korak. Sjedinjene Države sada nisu voljne da igraju tu ulogu i umesto toga javno se svrstavaju na stranu Izraela i daju mu "zeleno svetlo" da nastavi svoju ofanzivu. U stvari, za Bušovu administraciju je, suprotno svim njenim prethodnicima, karakteristično upadljivo odsustvo bilo kakve konkretne inicijative za rešenje ovog dugotrajnog konflikta.
Izraelu je očajnički potreban izlaz koji bi mu sačuvao obraz. Rešenje su multinacionalne snage u južnom Libanu. Ali, koja će zemlja biti spremna da gurne svoje vojnike u opasnost ukoliko nema konačnog razumevanja svih strana u konfliktu? Iskreno govoreći, teško je videti zašto bi Sirija, Hamas ili Hezbolah bili voljni da uđu u nekakav takav sporazum. Zbog štete koju je naneo i žrtava koje je izavao, Izrael je jasan gubitnik u procesu u očima svetskog javnog mnjenja. Malo je verovatno da će se nešto promeniti uskoro u tom smislu.

Konačno, svi događaji na Bliskom istoku, uključujući situacije u Iranu, Iraku, Libanu i Izraelu su povezani i utiču jedni na druge. Može se biti siguran, na primer, da irački šiiti ispoljavaju danas povećanu antipatiju prema Sjedinjenim Državama kao razlutat situacije u Libanu. Štaviše, dopalo se to nekom ili ne, Bliski istok je danas fundamentalni test sposobosti Amerike za globalno vođstvo. Način na koji Bušova administracija bude postupala na Bliskom istoku imaće dramatičan uticaj na perceprciju Sjedinjenih Država, njihovu snagu i kapacitet da predvode. Iskreno govoreći, da se tako nešto uradi uspešo na složenom i nestabilnom Bliskom istoku zahteva senzibilnost i rukovodstvo, a ja ne verujem da je ova administracija u stanju da ih ispolji. Bez takve vrste rukovodstvo, situacija može samo da se pogorša narednih meseci.

Ono što bih voleo da vidim jeste koncentrisani napor Sjedinjenih Država da rade zajedno sa svojim evropskim saveznicima, ali i da se angažuju sa širom grupom zemalja na Bliskom istoku, posebno sa Sirijom, kako bi joj dale značajne pozitivne beneficije zbog saradnje u postizanju obuhvatnog dogovora. Ima malo ljubavi izmneđu Sirije i Irana i mada obe države podržavaju Hezbolah one to čine iz sopstvenih interesa. Prekid te veze mogao bi da bude od velike važnosti. Ali, za to je potrebna spremnost Sjedinjenih Država da sarađuju sa Sirijom na pozitivan način, što američka administracija nije voljna da uradi.