Novi svetski (ne)red

U protekle dve decenije postojala su četiri različita perioda.

Prvi je bio period hladnog rata između Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, na jednoj, i NATO na drugoj strani. Trajao je više od pola stoleća. Drugi period je bio dolazak Mihaila Gorbačova, kraj Sovjestkog Saveza, pad komunizma i zajednička objava Gorbačova i predsednika Buša o "novom svetskom poretku". Iako stvarno značenje te fraze nije nikad bilo potpuno jasno, u svojoj suštini značilo je saradnju između velesila, povećanu demokratizaciju širom sveta i povećanu upotrebu vladavine zakona i međunarodnih institucija.

Predsednik Buš je održao govor 11. septembra 1990. pod imenom "U susret novom svetskom poretku", na zajedničkoj sednici Kongresa. Glavni događaj "novog svetskog poretka" bio je prvi zalivski rat, kad su koalicione snage uz podršku UN okončale invaziju Sadama Huseina na Kuvajt. Jedinstvo povodom cilja koje je ispoljila koalicija i sposobnost da iskoristi međunarodne organizacije da donesu odluku nagovestili su novu eru saradnje.

Pokazalo se, međutim, da je to bio najveći uspeh "novog svetskog poretka". Unutrašnje političke teškoće sa kojima se suočavao Mihail Gorbačov oduzele su Rusiji bilo kakvu šansu da u to vreme igra partnersku ulogu u tom procesu. U stvari, Rusija se urušila iznutra i postajalo je sve jasnije da je preostala samo jedna prava supersila: Sjedinjene Američke Države. "Novi svetski poredak" potrajao je nešto manje od četiri godine, a onda je usledio treći period u kojem su Sjedinjene Države bile dominantna svetska sila bez premca. Vojna moć Sjedinjenih Država bila je liga za sebe, Sjedinjene Države su imale najveću ekonomiju na svetu; njihova kultura (voleo to neko ili ne) okružila je svet. Američki filmovi, brza hrana, knjige i muzika bili su sveprisutni. Iznenada, ljudi su govorili o američkom veku.

Realnost je, međutim, takva da svet nikad nije bio tako jednostavan. Uvek su postojale jake snage fragmentacije, nacionalizma, sebičnosti, religiozne diferencijacije i radikalno suprotnih političkih pogleda. Reč je samo o tome da je, u posebnom vremenskom trenutku, uz promene koje su bile tako brze i uz tako evidentnu američku moć, većina ovih snaga bila prigušena.

Postoji mnogo razloga zašto se Amerika pretvorila iz supersile u samo još jednu moćniju naciju među mnogim drugima. Sasvim je sigurno da su sve očiglednije saznanje o nestašici resursa poput nafte i neizbežan porast cena koji je usledio igrali važan deo. Tome su doprineli i globalizacija i uspon azijskih zemalja kao što su Kina i Indija. Ali, taj proces je umnogome ubrzan izborom predsednika Džordža Buša. Unilateralni prilaz koji su zauzeli on i njegova administracija u ključnim oblastima spoljne politike otuđio je čak i tradicionalne prijatelje Amerike. Sve učestalija otkrića o povredama građanskih sloboda u vidu prisluškivanja telefonskih razgovora, praćenja finansijskih tragova u bankama miliona građana, ozbiljni finansijski skandali u američkom političkom sistemu i otvorena podrška mučenjima i okrutnim kažnjavanjima u zatvorima poput Gvantanamo Beja i Abu Graiba, lišili su Ameriku njenog najvažnijeg bogatstva: moralnog kredibiliteta. Na Ameriku se nije više gledalo kao na glavni bastion ljudskih prava.

Katastrofalna odluka da se napadne Irak signalizirala je kraj američkog veka (u stvari decenije). Ne samo što je invazija još više otuđila Sjedinjene Države od najvećeg dela svetske zajednice (istraživanja su pokazala da mnogi smatraju da su Sjedinjene Države najveća pretnja svetskom miru) već se Amerika zaglibila u močvaru iz koje, čini se, nema izlaza. To je zauzvrat oduzelo Americi sposobnost da ohrabri ili prinudi na umereno ponašanje širom sveta, zato što je svaki diktator sa laptopom mogao u roku od pet minuta da utvrdi da Amerika nije u stanju da preduzme još jednu kopnenu ratnu operaciju u bliskoj budućnosti. To je ohrabrilo sve zemlje, uključujući otpadničke režime i gore od njih, da preduzmu akcije koje im u ranijim okolnostima nikad ne bi pale na pamet da urade. Regionalne sile kao što su Iran, Indija, Kina i Rusija osećaju se mnogo samouverenije kad ocenjuju svoje pozicije nego što je to bi slučaj pre toga. Autokratski režimi u svetu ne osećaju da su i dalje pod pritiskom kao i ranije.

Sve u svemu, sada smo u periodu koji zovem "Novi svetski (ne)red". Otvoreno rečeno, danas u svetu nema zrele supervizije. Ujedinjene nacije su u osnovi odgovorne za sopstvenu mizeriju. Osim što su pogodna platforma za govore, UN su se iznova pokazale kao nesposobne da preduzmu odlučnu akciju kad se vodeće svetske sile (uključujući Kinu i Rusiju) ne slažu kako postupiti u određenom slučaju. To je sada stalan slučaj praktično u svim važnim pitanjima. Ujedinjene nacije su, u stvari, replika Lige naroda, ali smo mi suviše učtivi da bismo na to otvoreno ukazali. Dramatično povećanje bogatstva autokratskih sistema na osnovu prihoda od nafte eliminisalo je oblak MMF i Svetske banke nad njihovim ponašanjem. Evropska unija izgleda dovoljno sposobna da upravlja sama sobom i masivnom knjigom unutrašnih regulacija, ali je podjednako nesposobna da preduzme odlučnu akciju da bi rešila krize u drugim delovima sveta. Sjedinjene Države postale su, sudeći prema svim namerama i ciljevima, samo posmatrač većine kriznih žarišta širom sveta.Čini se da Sjedinjene Države nemaju novih ideja kako da postupe sa Iranom, Severnom Korejom, Darfurom, Irakom, Avganistanom, energetskom krizom, globalnim zagrevanjem, širenjem oružja za masovno uništavanje, i sasvim sigurno sa Bliskim istokom.

U trenutku pisanja ove kolumne, Liban je u plamenu, a samo pre nekoliko meseci je izgledalo da se oslobodio produženog sirijskog jarma. I dok izraelski avioni bombarduju a Hezbolah uzvraća raketama, odgovor sveta se svodi na slanje ministara inostranih poslova u region da utiču na uzdržanost. Kuda je nestalo američko vođstvo kad je neophodno? Odgovor je da ga nema nigde. Valja imati na umu da svaki Izraelac i mnogi nezavisni analitičari u svetu čvrsto veruju da se Hezbolah i Hamas nikad ne bi usudili da provociraju Izrael kao što sad čine bez iranskog blagoslova. Izraelska odlučnost da spreči Iran da razvije nuklearno oružje biće značajno ojačana, bez obzira na to kako će se okončati sadašnja kriza.
Ovo je jedna verzija stare izreke "budi veoma oprezan kad nešto želiš, jer se može dogoditi i da to dobiješ". Mnogi u svetu osećali su se nelagodno zbog američke moći i uticaja, jedni su bili ogorčeni, a drugi ljubomori. Zbog američkih grešaka i loših političkih odluka, veliki deo te moći i uticaja je iščezao, a sadašnja Bušova administracija je zaokupljena Irakom i deluje nesposobno da se odlučnije angažuje negde drugde. Dakle, dobrodošli u "novi svetski (ne)red". To bi trebalo da bude divlje i nepredvidljivo putovanje. Bez ikakve sumnje, sada ulazimo u najnestabilniji i potencijalno najopasniji period od Drugog svetskog rata. Tradicionalna uzdržavanja na osnovu primene sile postaju sve manje i manje efikasna.