Der Fantastische Sasa

Sale se nakon briljantnih godina provedenih u reprezentaciji povukao, i još četiri godine igrao za Keln. Iza njegove igračke karijere u Nemačkoj su dva kupa i bezbroj povreda, koje su ubrzale odluku da na parket više ne izlazi u patikama, već skockan, u cipelama. Sa pobedničkim tompusom.

„Niko nije očekivao da ćemo osvojiti prvenstvo. Finansijski nismo među najjačima, a i uprava kluba nije vršila pritisak da odmah pošto poto dođemo do trofeja. Prve dve godine je trebalo da oscilacije svedemo na minimum, i da eventualno tek u trećoj napadnemo titulu. No, u toku sezone smo osetili da imamo potencijal za sam vrh. Imamo ubedljivo najmlađu ekipu, prosek 22-23 godine, ali smo uspeli da izvučemo maksimum. Retko ko od igrača je bio ranije u prilici da se bori za titulu, tako da je uspeh tim veći. Momci su odigrali kao veterani kada je bilo najpotrebnije.“

Kakav je bio na terenu takav je i na klupi. O sopstvenom doprinosu ne priča previše, ističe da mu je ključni momenat bio izbor pravog saradnika. Odlučio se za Draška Prodanovića, koji mu je kao asistent puno pomogao u organizaciji i metodologiji rada.

„Ideja da postanem trener svakako nije od juče. Još dok sam bio igrač, beležio sam svaki trening, i u klubovima i u reprezentaciji. Ali, beleške su jedno a situacija u kojoj moraš da reaguješ odmah nešto sasvim drugo. Bio mi je potreban čovek od iskustva, ne koga ću moći da se oslonim i u koga ću imati maksimalno poverenje. Uticaj i saveti iskusnijeg u trenucima kada nisi siguran kako da postupiš su nemerljivi. Izabrao sam Draška, i to je bila najvažnija odluka.“

Igrački kadar je na nivou budžeta. Od naših su tu Šljivančanin, Vučurović, Milović. Saša kaže da bi svakako voleo pojačanja pred Ligu šampiona, ali da pre toga klub mora da reši mnogo važnije pitanje, gde igrati.

„Novi dometi zahtevaju nova pravila igre. Dvorana u kojoj smo inače domaćini ne zadovoljava standarde ULEB-a, a Keln Arena je zauzeta za celu sledeću sezonu.“

Neshvatljivo mi je da za prvaka nema mesta u dvorani koja bi dovodila svih 18.000 ljudi na utakmice.

„Fudbal pre svega, a za ostalo, pa, sve zavisi od toga koliko je sposobna uprava. Najgora solucija bi bila da moramo da igramo u drugom gradu. Blizu su i Dortmund i Dizeldorf, ali teško da bismo tamo ostali na samo dva poraza po sezoni.“

Mala dvorana i vruć teren, dobitna kombinacija za male timove koji krče put ka vrhu. Imaju li sudije u takvim uslovima drugačiji kriterijum?

„Ne, naravno. Naša publika jeste bučna, ali ne vrši pritisak kao pune hale na Mediteranu. Lično, ni kao igrač nisam imao problema sa sudijama, a i kao trener sam se vrlo brzo adaptirao. Poznajem ih sve još i iz igračkih dana, i moja prednost je u tome što znam kako da se prema kome postavim. Svakako da respektuju moju igračku karijeru, ali na tome se završava. Dobio sam na početku tehničku, dve, i posle toga odredio prag tolerancije. Sigurno da nemam autoritet kao jedan Bauerman iz Bamberga, ali taj respekt mora da se izgradi. Titula je najbolji put. I za mene, i za igrače.“

Sale je u međuvremenu postao Šakotin saradnik. O tome opširno pišu lokalne novine apostrofirajući njegove reprezentativne igračke uspehe i postavljaju pitanje može li ponovo do titule svetskog šampiona?

Prvo rehabilitacija basketa. Za više trenutno nismo...

Kao ni oni na travi. Sale ne bi o onome što ne zna – a oseća da je tu osnovni problem: hemija.

„Bio sam na toj utakmici u Gelzenkirhenu. Teško je sada biti pametan. Ali videlo se da tu nema ni volje, ni čvrstine, ni agresivnosti. Tanko, tim kao da nije postojao. Najviše mi je žao svih tih naših ljudi koji su došli da ih bodre...“

Da ne sipamo so tamo gde ne bi trebalo. Sa fudbala na vino, sa vina na naš basket. Kaže, očekivan rasplet.

Fakat, ali dosadilo. Saleta lično očekujem u Pioniru, kad tad. I to ne kao trenera Kelna. Bez obzira na to što mu klub u kome je ponikao nije čestitao titulu...