Balkanski cvetovi zla

Omer Karabeg: Naši sagovornici su Žarko Korać, profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu i Slavo Kukić, profesor sociologije na Univerzitetu u Mostaru. Ima li znakova da se region vraća u devedesete? Imam utisak da političari sve više igraju na nacionalnu kartu, a govor mržnje je sve prisutniji ne samo u medijima nego i u parlamentima.

Žarko Korać: Atmosfera u Srbiji polako počinje da liči na onu iz devedesetih godina. Naravno, nema više JNA ni spremnosti da se ratuje, to jeste da se vojnim sredstvima sprovodi politika. Ne bih, dakle, rekao da je atmosfera ista, ali ima izvesne elemente koji su za mnoge ljude zastrašujući. Recimo, Srpska radikalna stranka u Skupštini Srbije naziva ustašom ženu - Hrvaticu koja je ministar u Vladi. Činjenica je takođe da mnogi novinari, koji su bili glavni ratni huškači, danas i dalje pišu, a neki mediji zaista liče na one iz devedesetih godina. Homogenizaciji je doprinela i nezavisnost Crne Gore koja je jako pogodila nacionalniste oko Koštunice, a skori početak stvarnih razgovora o konačnom statusu Kosova će, po mom mišljenju, mnogo ozbiljnije homogenizovati nacionalnu Srbiju nego sve ovo što sam rekao do sada.

Slavo Kukić: U Bosni i Hercegovini i dalje dominira naglašena plemenska logika koju promoviraju tri vodeće nacionalističke političke oligarhije koje pokušavaju dovršiti podjelu Bosne i Hercegovine na svim mogućim razinama. Ne samo na razini politike, nego i na razini kulture, informiranja, znanosti, organiziranja akademija znanosti i umjetnosti i tako dalje. S druge strane, u Bosni i Hercegovini imamo paradoks da u nacionalne matrice, koje su do sada bile ekskluzivitet nacionalnih političkih partija, sve više ulijeću i građanske političke partije. Ja imam razumijevanja za političku taktiku Milorada Dodika, ali ono što on radi u poslednja tri-četiri mjeseca naprosto izlazi izvan dobrog ukusa i političke taktike. Pogledajte te priče o referendumu, te izjave o nužnosti da se krene vlastitim putem ukoliko se njegovi ultimatumi ne budu slušali, ta zatezanja u reformi policije, izjave tipa kako je Bosna i Hercegovina država dvaju naroda, kako su Hrvati nacionalna manjina i tako dalje. Takođe ne treba zaboraviti da smo u Federaciji prije nekih godinu dana ili nešto manje, za vrijeme druge godišnjice smrti Alije Izetbegovića, imali trend davanja naziva ulicama i trgovima, prije svega u Sarajevu kao glavnom gradu, zatim u Tuzli, Bihaću i tako dalje, po jednom nacionalnom lideru kojeg se izdiže na pijedestal svetosti, a svi ostali iz drugih etničkih kolektiviteta se proglašavaju ratnim huškačima, zločincima i tako dalje. To je podržala i Socijaldemokratska partija. Na taj način se jedna građanska partija svrstala u matricu nacionalnog ponašanja i stavila u funkciju nacionalnog homogeniziranja.

Omer Karabeg: Imate li utisak da se povećava etnička distanca među narodima na prostoru bivše Jugoslavije?

Žarko Korać: Nisam siguran. To kažem na osnovu svojih impresija, jer ja dosta putujem po regionu. Život se polako normalizuje. Problem je, međutim, u nečem drugom, u tempu demokratizacije svake od država regiona. Ne možete govoriti o punoj demokratizaciji dok se ljudi optuženi za ratne zločine tretiraju kao heroji. To možete videti na stotinama najbezazlenijih primera. Nedavno sam u jednom hrvatskom časopisu video ponudu onih sličica za mobilni telefon. Gledam i na jednoj od njih Gotovina. On je, dakle, dovoljno popularan da veliki broj ljudi u Hrvatskoj ima Gotovinu na ekranu svog mobilnog telefona. U Srbiji je heroj Ratko Mladić.

Slavo Kukić: Kad je u pitanju etnička distanca, ja mislim da nju treba promatrati na dvije razine - na razini regiona i unutar novonastalih država. Ako gledate region, tu ima pokazatelja koji govore u prilog pada etničke distance. Pogledajte, recimo, izbor za pjesmu Evrovizije, pa ćete vidjeti da prostor bivše Jugoslavije funkcionira po zakonu spojenih posuda, stalno jedni glasaju za druge. Tu se ne glasa po etičkom kriterijumu, već Srbija daje glasove Bosni i Hercegovini, Hrvatska Srbiji, Bosna i Hercegovina Hrvatskoj i tako dalje. Etnička distanca je, međutim, prisutna unutar država. Iako je nelogično da je sada etnička distanca u Bosni i Hercegovini veća nego 1994, 1995, 1996. godine, neka istraživanja provedena u zadnje dvije godine na to upozoravaju.

Omer Karabeg: Čini mi se da sport to najbolje pokazuje. Hrvati iz Bosne i Hercegovine navijaju za Hrvatsku, Srbi za Srbiju, a Bošnjaci za Bosnu i Hercegovinu.

Žarko Korać: To su ilustrativni primeri, ali treba biti oprezan. Ne bih fudbalske navijače, naročito one koji se tuku, uzeo kao reprezentativne za celi narod.

Ono što je problem, to je kad ljudi svoj nacionalni identitet hoće da pretvore u etničku državu. Tada nastaju velike nevolje. Za mene je centralno pitanje - hoće li naše društvo postati moderno, hoće li ovde zavladati sistem vrednosti koji danas postoji u Evropi, hoćemo li u Srbiji doći u situaciju da istraživanja ne pokazuju da su vojska i crkva institucije od najvećeg ugleda. Imaju preko 50 procenata, crkva čak i 70. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva preko 90 posto ljudi je reklo da je religiozno. To je neverovatno, to nemate ni u Poljskoj. To je u stvari jedan fiktivan podatak, jer je to društveno poželjan odgovor. Sada je stasala jedna generacija koja ništa drugo nije videla nego rat i mržnju. Kao oni Bodlerovi "Cvetovi zla", oni su odrasli u ratu i mržnji. U mojoj učionici sede studenti od kojih nikada niko nije bio u inostranstvu. Niti za to ima para, niti može da se dobije viza.

Oni su odrasli na Miloševićevoj propagandi koja je skoro 15 godina sejala mržnju. Ne možete tolike godine biti tome izloženi, a da to ne ostavi posledice. To je dugoročni problem ovog društva.

Omer Karabeg: Onaj koji želi da dobije glasove na izborima mora prihvatiti nacionalističku retoriku. Govoriti o zločinima koje je počinila vlastita nacija, tražiti suočavanje sa mračnim stranama vlastite prošlosti bilo bi pravo političko samoubistvo. Šta tu uraditi?

Slavo Kukić: Nisam specijalno pametan, nema recepta. Uopće nisam siguran da to možemo sami učiniti bez neke vrste nametanja pravila igre sa strane. To može zvučati nepopularno, ali od nečega se mora poći. Bez pomoći sa strane, koja bi između ostalog regulirala i retoriku o kojoj ste govorili, mi ne možemo uopće doći u situaciju da promijenimo ambijent u Bosni i Hercegovini, da promijenimo retoriku i metalni sklop. Dapače, tonućemo sve dublje i dublje u plemensku retoriku i filozofiju.

Omer Karabeg: Kako zaustaviti stalni porast popularnosti Srpske radikalne stranke? Prema nekim istraživanjima za nju bi glasalo čak 40 posto građana Srbije. Radikali upotrebljavaju opasnu retoriku, u njoj je sve više mržnje, a rezultat je da im popularnost raste.

Žarko Korać: Nisam siguran da im raste popularnost. Oni su porasli na 40 procenata na niskoj izlaznosti. Njihovo biračko telo je disciplinovano i radikali jačaju kada opada motivisanost da se izađe na izbore. Kada bi u Srbiji bila veća izlaznost, oni bi dobili znatno manje. Pravo je pitanje zašto su birači demokratskog bloka demotivisani, razočarani i neće da glasaju.

Radikali su opasna stranka, sa dubokim korenima u srpskoj političkoj istoriji. Oni uopšte nisu neka slučajnost na političkoj sceni Srbije. Slobodan Milošević je stvorio Srpsku radikalnu stranku. Ona je bila njegova osnovna pomagačka stranka u izvođenju njegovog projekta. Srpska radikalna stranka je vodila paravojne jedinice po Hrvatskoj i Bosni. Ta stranka sada pliva ne samo na koketiranju sa Miloševićevim nasleđem, radikali su paraziti tog nasleđa, nego i na tome što u stvari postoji neformalna saradnja sa njima. U mnogim opštinama u Srbiji stranke takozvnog demokratskog bloka, Koštuničina stranka i G17 Plus, sarađuju sa Srpskom radikalnom strankom. To je licemerje koje građani prepoznaju. Ne možete jednog dana legalizovati Srpsku radikalnu stranku, a drugog dana reći da ona treba da se zabrani.
U Srbiji se gubi linija razgraničenja između onoga što je profašističko i onoga što je izvorno demokratsko i to je veliki problem.
Radikali su rado viđeni gosti u popularnim emisijama. Televizije se bore za gledaoce i uvek je zgodno pozvati nekog radikala, jer će on reći najneverovatnije svinjarije, vređati ljude, gaziti ih. To gledaoci vole, njima se to sviđa, to liči na gladijatorske igre. Srpska radikalna stranka je jaka u biračkom telu Srbije zbog neuspeha neuspelih modernista kao što je Koštunica i zbog toga što ljudi sa njom neće da vode političku borbu. Vode je male stranke kao što je moja i za to plaćaju strahovitu cenu - čitam po novinama najstrašnije uvrede na svoj račun.

Omer Karabeg: Strahujete li od novih sukoba?

Slavo Kukić: Uopće nisam sklon tezi da bi do novih sukoba moglo doći. Ako ih hipotetski i pretpostavimo, ja sam poprilično siguran da bi sve što je pokretno, što može hodati, pobjeglo na druge svjetske destinacije, jer niko ne bi sebi dopustio da proživi još jednu golgotu koju je proživljavao devedesetih godina. U to, dakle, ne vjerujem, ali vjerujem u produžavanje ove mučne atmosfere, koja će za posljedicu imati, htjeli mi ili ne, sve veći pad u ambis.

Žarko Korać: Nasilje je moguće, u nekim delovima regiona možda i intenzivno, ali ratni sukobi više ne. Ne zaboravite da su NATO trupe raspoređene na Kosovu, a EUFOR u Bosni i Hercegovini i nisam siguran da će oni skoro otići. Imate još i onaj poznati psihološki fenomen déja vu, ili kako narod kaže - koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši. Toliko se toga strašnoga desilo da i sama pomisao da bi nešto takvo moglo da se ponovi ledi krvi u žilama. Ja, dakle, ne verujem da su mogući novi ratni sukobi, ali je moguće da dođe do zastoja i pada u demokratizaciji i modernizaciji.