Naši ljudi i potonuće Nemačke

Valjda dok su deca. Planira da oni žive u Esenu, kupio je stan, 'sredio' posao i za ženu, kada se vrati sa porodiljskog bolovanja. 'Sredio' i da joj pomoć bude nešto veća. Kaže da nije loše u Nemačkoj. Radi deset sati, malo ga to nervira, ali i ima. To ga već ne nervira.

Ljuti se na fudbalere, glupo mu što su bili jedini koji su se svađali, pričale mu kolege na poslu da mu nije jasno zbog čega smo takvi. Nije ni njemu jasno, misli da je zbog siromaštva, kada nemaš onda si nervozan. Ali fudbaleri, to na razume, išao je u Lajpcig, pa je išao u Gelzenkirhen, u Minhen nije. Da uzima slobodan dan, potroši pare i vreme uzalud. Nije, kaže, lud. Poklonio karte nekom drugaru, on baš voli fudbal.

Obradovao se kada smo seli u 'njegov rejon' u kafiću. Pita svašta, zna koliko i mi. Čita novine, dolaze redovno, gleda i po internetu, zanima ga. Ne čita šta se dešava u Nemačkoj, to zna i sam. Nije loše ali je bilo i bolje. Puno ljudi ostaje bez posla, tvrdi da su kompjuteri razlog. Ali i to razume.

Racionalni su postali ljudi u dijaspori, hrabro zaključujem. Imao sam sreću da ne naletim na one koji bi da branimo Ratka do poslednjeg, sve se nadam da ih je prošlo ili im je možda sve ovo oko Svetskog prvenstva isuviše šareno pa ne bi da im poremeti sliku. Oni sa kojima sam pričao kažu da vole Srbiju, da, svi su zadovoljni što imaju državu, ne misle na Nemačku, misle na maticu, veruju da će biti bolje. Krenuće, sigurno, kada su se Nemci podigli posle tolikih poraza, možemo i mi. Tako pričaju.

Gospodin Rade radi kao 'kućni tehničar' na jednoj od televizija u Kelnu. Tonu Nemci, kaže, ali se još drže. Voleo bi da mu ćerka nađe neki dobar posao u Srbiji, možda je najbolje u nekoj nemačkoj firmi. Verovatno jeste.

Nada se da će i nama da krene. Zbog duše, zbog atmosfere, dobri smo, veruje, ljudi. Ne pominje rad. Mislim da čovek koji dovoljno dugo živi negde gde se ozbiljno radi ne može da se seti da pomene rad kao jedan od uslova za dobar život. To se, valjda, podrazumeva. I on ljut na fudbalere, em je toliki narod džabe dolazio, em su svi nekako čudni kada o tome pričaju. Nije išao na utakmice, gledao na televiziji. Čudili se i Nemci šta nam se desilo. Nije da nas ne vole, ponekad se začudi kako ga lepo i lako prihvataju.

Ima neki profesor tu, neugledan, kaže ne bi mu dao ovce da čuva, ali važan je, cene ga. Uvek se lepo javi, popriča, komšija. Voli Radeta, kaže da i on oseća da je poreklom sa Balkana. I on voli Srbiju, profesor. Nije dolazio poslednjih godina ali je voli.

I u Kelnu smo naišli na Našu. Borili se sa perionicom veša i preciznim uputstvima na nemačkom, prišla žena i pitala nas «Jugosloveni?» U najširem smislu te reči jesmo, objasnila nam šta da radimo. Uključila svoj veš da se pere, sačekala da vidi da li smo se i mi snašli i otišla. Pranje veša traje 33 minuta, kaže da je glupo da sedi tu i čeka, može svašta da uradi.

Tone Nemačka, tone...