Govor drevnih kostiju

Skelet sadrži informacije o tome ko smo bili i kako smo živeli. Na osnovu kostiju je moguće proučavati evoluciju čoveka, utvrditi kog pola je bila neka osoba, koliko je godina imala u momentu smrti, od čega je bolovala, ali i od čega je umrla. Na kostima ostaju prisutni i tragovi pripoja mišića iz čega se utvrđuje i intezitet fizičkih aktivnosti koje je neka osoba obavljala.

U poslednjih nekoliko decenija naučnici su uspeli da iz kostiju izoluju DNK i posmatraju drevne gene. Na osnovu stabilnih izotopa i tragova određenih hemijskih elemenata se rekonstruiše i meni predaka. Odavno su razvijene metode utvrđivanja telesne visine i izgleda ljudi na osnovu merenja dimenzija kostiju, a u novije vreme računarski programi na osnovu kostiju lobanje rekonstruišu i izgled lica.

Zbog svega toga kosti su dragocen izvor podataka svim naučnicima koji pokušavaju da rekonstruišu kako su živeli drevni ljudi i kako se njihov način života menjao kroz vreme.

Proučavanje evolucije čoveka

Pitanja o tome kako, kada i zbog čega smo postali ljudi postavljaju brojni naučnici, a fosilnim ostacima čoveka bave se paleoantropolozi. Oni pokušavaju da koristeći kosti kao puzzle sklope slagalicu naše prošlosti. Kada su čovekovi preci počeli da hodaju na dve noge ili kada je mozak počeo da povećava svoju zapreminu nikada ne bi mogli da znamo da nije kostiju. Kosti su ključ za naše razumevanje evolucije jer osim njih, iz vremena pre nego što je čovek počeo da pravi predmete od trajnog materijala, ništa drugo nije ostalo.

Utvrđivanje pola i individualne starosti

Skelet novoroðenèeta star oko 8000 godina, lokalitet Vlasac u Ðerdapu

Da li je skelet pripadao muškarcu ili ženi i koliko je osoba bila stara u momentu smrti su dva osnovna podatka koja se dobijaju proučavanjem skeleta. Kada utvrđujemo pol posmatraju se karakteristike karlice jer su ženske i muške karlice morfološki različite. Ženska je zbog funkcije porođaja široka i razgrnuta dok je muška uska i visoka.

Utvrđivanje individualne starosti, značajano je kada se analiziraju drevni ljudi jer je stopa smrtnosti unutar jedne populacije direktna posledica načina života. Naravno, bolji kvalitet života omogućiće manju smrtnost dece i duži životni vek.

Individualna starost kod dečijih skeleta se utvrđuje na osnovu skeletnog rasta (posmatraju se zubi koji  izbili, kolika je dužina kostiju, da li su srasle epifize). Starost kod odraslih individua utvrđujemo na osnovu aspekata starenja skeleta. Posmatraju se sraslost lobanjskih šavova, istrošenost zuba, sunđerasta masa u glavama dugih kostiju, okrajci rebara i ostale pojedinosti koje starost.

Kada znamo kog pola i starosti su osobe čije skelete analiziramo obskrbljeni smo osnovnim podacima za paleodemografska istraživanja. Možemo da razmatramo kakva je stopa smrtnosti u jednoj populaciji, da li postoji različita smrtnost žena i muškaraca, odnosno, da li je možda različit kvalitet života dovodio do različite smrtnosti polova.

Bolesti i uzroci smrti

Postoje bolesti koje ostavljaju traga na kostima. Neke od njih su tumori, rahitis, sifilis, tuberkuloza ili karijes. Proučavanjem skeleta možemo saznati od čega je neki čovek bolovao. Ponekad skeleti mogu pružiti i informacije o lečenju u prošlosti, kao što je to slučaj sa trepanacijama kada se alatkom otvarala lobanja radi obavljanja hiruškog zahvata.

U nekim slučajevima, na skeletu postoje povrede koje nisu ni počele da srašćuju što govori o tome da individua nije preživela, odnosno da je određena povreda bila uzrok smrti.

Praistorijski mišići

Zakrivljena tela nadlaktnih kostiju (humerusa), muškarca iz bronzanog doba, sa snažno naglašenim pripojima mišiæa M. Pectoralis major-a i M. deltoideus-a

Nemoguće je sakriti od kostiju čak i to da li je neko bio lenj ili vredan! Naime, sve čovekove fizičke aktivnosti modifikuju kosti, a indikatori tih promena nazivaju se markeri okupacionog stresa. Tragovi pripoja mišića na kostima su rezultat kontinuirane upotrebe mišića u svakodnevnim poslovima koji se ponavljaju. Kada se neka aktivnost ponavlja duže od tri godine, ona će ostaviti trag na kostima i antropolozi će moći da utvrde koje grupe mišića su kod neke osobe bile najaktivnije i koliki je bio intezitet aktivnosti.

U slučajevima ekstremnih fizičkih aktivnosti, na kostima će se pojaviti i lučna zakrivljenost tela dugih kostiju. Takođe, ukoliko je aktivnost izuzetno stresna, na mestima pripoja mišića pojaviće se i oštećenja - lezije.

Drevni geni

Molekularno genetičke analize DNK izolovane iz drevnih ostataka su nova i uzbudljiva oblast istraživanja. Otkriće lančane reakcije polimeraze  (engl.: “Polymerase Chain Reaction”-PCR), omogućilo je da se DNK istražuje čak iako je veoma loše očuvana. PCR je tehnika kojom se određeni segment umnoži više od milijardu puta, upotrebom prajmera koji ograničavaju ciljni fregment DNK molekula i enzima DNK polimeraze. Zapravo, ovom metodom imitira se proces replikacije DNK procesa koji se normalno odigrava u svim živim organizmima čime se DNK izoluje iz svega nekoliko grama kostiju čak i ako su one stare više hiljada godina i DNK im je degradovana.

Na osnovu drevne DNK možemo da poredimo genetičke profile dve ili više individua i da utvrđujemo njihove biloške distnace tj. srodničke veze. Poređenjem genetičkih profila različitih populacija se utvrđuju genetičke distance između njih što nam dalje pomaže u rekonstrukciji migracija i genetičkog mešanja. Na osnovu drevnih molekula DNKA se otkrivaju i bolesti koje ne ostavljaju vidljivog traga na kostima, kao što su malarija, kuga ili kolera.

Hemijske analize kostiju

Čitav princip hemijske analize kostiju je zasnovan na jednostavnoj činjenici da ono što jedemo ostavlja traga u našim kostima. Određeni elementi i hemijska jedinjenja, karakteristična za specifične namirnice kroz biohemijske procese se trajno zadržavaju u koštanom tkivu.

Koncentracija različitih elemenata varira u životinjskim i biljnim vrstama što će dovesti do toga da se u sadržaju čovekovih kostiju elementi detektuju u različitim koncentracijama u zavisnosti od hrane koja je unošena u organizam. Npr. možemo analizirati nivo stroncijuma za koji znamo da je značajno prisutan kod morskih riba i školjki, dok je mnogo niži kod rečnih riba.

Takođe, u rekonstrukciji ishrane mogu se analizirati i stabilni izotopi, najčešće ugljenika i to  najviše u rekonstrukciji biljne ishrane. Odnosi stabilnog izotopa ugljenika u biljkama variraju u odnosu na vrstu fotosinteze koju koriste biljke. Tako od vrste biljke zavisi i sam proces fotosinteze a od njega i odnosi stabilnog izotopa ugljenika. Zbog toga je, u nekim slučajevima, moguće utvrditi koja vrsta biljne hrane je preovlađivala u ishrani određene osobe.

Analiza drevne ishrane ne samo da nam uvid u privrede određenog društva već otvara široko polje mogućih drugih istraživanja. Npr. možemo analizirati da li je ishrana u prošlosti zavisila od pola ili društvenog statusa pokojnika, ali i to da li je vrsta hrane uticala na dužinu ili kvalitet života određene osobe.

Dakle, u kostima je prisutna gotovo čitava biografija - od toga kada je neki čovek živeo, koliko je godina imao, kako je izgledao, koliko su mu bili aktivni mišići, od čega je bolovao, kako se hranio i kakva je bila njegova genetska struktura. I upravo zbog toga, ako brižljivo analiziramo kosti, možemo čuti kako govore i pričaju uzbudljive priče o ljudima i događajima iz prošlosti.