Vitez Legije časti, nikad finalista

Karijeru je počeo u Nansiju, ranih sedamdesetih. Mali klub uveo je u prvu ligu i postao reprezentativac. Već 1978. godine putovao je na Svetsko prvenstvo u Argentini , postigao jedan gol, ali Francuzi nisu mogli dalje od grupe. Na sledeće prvenstvo, 1982. godine, Platini dolazi kao velika zvezda, Sent Etjen je osvajao titule u Francuskoj, a Juventus nije žalio novac da ga preseli u Torino. I pored toga što je sa klubom osvojio sve trofeje, postigavši jedini gol na tragičnom finalu Kupa šampiona u Briselu, na šampionatima sveta je uvek nešto nedostajalo.

Dva puta je njegov tim gubio polufinala od Nemaca, Francuzi su igrali sjajno, a Nemci igrali finala. 1998. godina donela mu je radost kao Francuzu, ali je tada bio daleko od nacionalne selekcije, a već odavno u evropskoj, pa zatim i svetskoj ‘kući fudbala’.

Povukao se pre 32. rođendana, osvojivši ‘samo’ Prvenstvo Evrope 1984. godine i klupske trofeje. Kada je odlučio da više ne igra Juve je sledeću titulu prvaka Italije čekao osam godina, a Francuzi su bez njega propustili prvenstva 1990. i 1994. godine.

“Nisam imao više goriva,” objasnio je tadašnju odluku, “Bio sam profesionalac petnaest godina. Volim fudbal, volim da postižem golove, ali je vreme da prepustim mesto nekim mlađim momcima.”Jedini je fudbaler koji je titulu najboljeg u Evropi osvojio tri puta u nizu, dva puta je bio najbolji fudbaler sveta i jedan je od članova ‘Tima veka’. Legiju časti dobio je 1985. godine, a 1992. je upalio olimpijsku baklju na Igrama u Albervilu.