Privilegije za sunce, vetar, biomasu...

Dilema u vidu “obnovljivi izvori energije ili ne” odavno je prestala da postoji. Od tada postoji samo dilema koji su oblici ove energije najisplativiji za korišćenje. Troškovi korišćenja OIE (Obnovljivi izvori energije) su generalno iznad troškova primene tradicionalnih, fosilnih goriva što čini tehnologije OIE nekonkurentnim u pojedinim aplikacijama. Ipak, glavni razlozi za korišćenje OIE, ekološki – manifestovani preko globalnog zagrevanja i klimatskih promena, te energetski – zbog sve manjih rezervi fosilnih goriva i rastućom potrebom za energijom uslovljavaju stalna ulaganja u istraživanja, nove tehnologije i primene OIE.

Prema nekim procenama do 2100. godine kompletna će se energija koristiti iz obnovljivih izvora energije. Energija sunca, vetra i hidro potencijali biće korišćeni za proizvodnju električne energije, konačne primene geotermalne energije se još uvek istražuju, a najširu primenu će svakako imati biomasa.

Biomasa predstavlja biorazgradljiv deo poljoprivrednih proizvoda, otpada i nusproizvoda od poljoprivrede (uključujući biljne i životinjske supstance), šumarstva i srodnih industrija, kao i biodegradirajućih delova industrijskog i gradskog otpada (Definicija iz Direktive 2003-30-ec evropskog parlamenta i saveta o promociji upotrebe biogoriva i ostalih obnovljivih vrsta goriva za transportni sektor).

Biomasa se može koristiti kao čvrsta ( prvenstveno za sagorevanje i kao energent za sušenje, grejanje, proizvodnju pare, pa i kogeneraciju), tečna (kao bioetanol i biodizel za transportni sektor) i kao biogas dobijen iz biomase (optimalna primena kombinovana proizvodnja električne i toplotne energije). Kod primene biomase pored već pomenutih razloga ekoloških i energetskih, snažan je interes poljoprivrede i transporta.

Evropa je prepoznala snažnu potrebu za uvođenjem biogoriva, pa je donela niz tehničkih i administrativnih mera da bi podstakla njihovu širu primenu.

Potencijali OIE u Srbiji su značajni i mogu se koristiti za centralizovanu ili decentralizovanu (lokalnu, autonomnu) proizvodnju i primenu. Njihovo istraživanje i korišćenje je u našoj zemlji započeto sedamdesetih godina nakon energetske krize, da bi najveći razvoj dostigli krajem osamdesetih godina, kada postajemo jedni od lidera u korišćenju biomase u Evropi. Tada je SFRJ imala proizvodnju biogasa, sušare na biomasu i začetke proizvodnje biodizela. Poznati događaji zaustavili su dalja istraživanja i primenu.

Tek u poslednje vreme, a naročito od donošenja Nacionalnog programa energetske efikasnosti sa svojim programom „Korišćenje alternativnih i obnovljivih izvora energije“ krenuo je novi zamah. Investiciona aktivnost u Srbiji polako kreće, sve se više priča o postrojenjima za biogas, malim hidroelektranama, spalionicama đubreta, počela je izgradnja i prvog velikog postrojenja za proizvodnju biodizela kapaciteta 100.000 t/god, a Ministarsta energetike, nauke i tehnologije i životne sredine i lokalna samouprava sve otvorenije podržavaju ovakve projekte.

Do sada je ipak, urađeno malo. Donesen je nacionalni program, potpisan Sporazum o energetskoj zajednici i usvojeni su standardi JUS EN 14214 i JUS EN 590. Usvajanje i primena ostalih direktiva EU, uvođenje garantovane minimalne tarife za energiju proizvedenu iz OIE i oslobađanje ili umanjenje poreza, carina i drugih dažbina pri izgradnji kapaciteta i proizvodnji energije mogli bi da budu prvi konkretni koraci u stvaranju atraktivnog ambijenta za njihovo intenzivno korišćenje.