Kako izgleda i kako radi pritvor Tribunala u Hagu

Ipak, pošto se upoznala sa načinom funkcionisanja pritvora i razgovarala sa zaposlenima i pritvorenicima, Komisija je predložila neke izmene koje bi pomogle u funkcionisanju pritvorske jedinice.

Šveđani, koji su u Hag pozvani posle smrti Milana Babića i Slobodana Miloševića, zaključili su nakon četvorodnevne inspekcije da je jedna od manjkavosti rada pritvora nedovoljno razvijena komunikacija na relaciji uprava zatvora i osoblje - Sekretarijat suda - sudska veća. Komisija ocenjuje da činjenica da sudska veća donose i odluke koje se tiču režima u pritvorskoj jedinici, često bez konsultacija sa upravom, otežava rad zaposlenih u pritvoru a da više hijerarhijskih nivoa dovodi do "nejasnoće" u naredbama i zaduženjima.

Zaposleni su se požalili na praksu da se odlukom sudskih veća, pojedinim zatvorenicima omogućava privilegovani položaj u pritvoru a da se takve odluke donose bez konsultacije sa onima koji treba da ih sprovode. Sudije se, po oceni zaposlenih, ne raspituju, na primer, da li su neki njihovi nalozi uopšte izvodljivi. Kao primer je naveden jedan zahtev sudija da se optuženom, čije se ime ne navodi ali se iz opisa situacije može zaključiti da se i ova i mnoge druge zamerke odnose pre svega na status koji je u pritvoru imao Slobodan Milošević, omogući pregled lekara specijaliste u roku od 24 sata. Sudijama se zamera što se, pre donošenja takve odluke nisu raspitale da li je, po standardima holandskog zdravstvenog sistema, takav aranžman moguć.

Inače, u izveštaju se navodi da u pritvoru rade dve medicinske sestre, a da zatvorski lekar u Ševeningenu provodi dva dana nedeljno, ali da je stalno na raspolaganju za hitne slučajeve. Optuženici koriste i zatvorsku bolnicu, ali se leče i van zidina Ševeningena. Takođe, mogu da se obrate i pritvorskom psihologu koji je "iz regiona i govori njihovim
jezikom", pišu inspektori.

Donekle povlašćen položaj Slobodana Miloševića, koji se sam branio, stvarao je prilične glavobolje zaposlenima u pritvoru, zaključuje se iz izveštaja Komisije. Kao primer se navodi činjenica da je optuženom koji je bio i svoj advokat dozvoljeno da komunicira sa daleko većim brojem posetilaca, svojih svedoka, koji su dolazili u pritvor na pripremne
razgovore a pritom nisu, u bezbednosnom smislu, bili tretirani isto kao i drugi redovni posetioci.

U izvaštaju Šveđana pominje se da je, u jesen 2004. godine, Kancelarija nadležna za pravna pitanja i pritvor (OLAD) u Tribunalu takođe razmatrala posledice ovakvog statusa "jednog optuženog" i predlagala da on bude modifikovan. Međutim, nikakve promene nisu usledile, konstatuju Šveđani.

Za zaposlene je problematična i činjenica da neki optuženici svedoče na svojim suđenjima i kao svedoci jer to automatski znači i smanjenu mogućnost kontrole njihovih poseta ili telefonskih razgovora.

Osim ovoga, zaposleni u Ševeningenu, požalili su se i na činjenicu da im nedostaju instrukcije kako da se ponašaju u kriznim situacijama. U izveštaju Komisije navodi se da je, posle smrti Babića i Miloševića, delu osoblja u pritvoru ponuđena pomoć psihologa, što je po oceni Šveđana bilo neophodno.

Izveštaj navodi se da između zaposlenih u pritvoru i optuženika vlada odnos "uzjamnog poštovanja" ali da se osoblje takođe drži na potrebnoj distanci. Posebnost posla u Ševeningenu je činjenica da stražari imaju posla sa ljudima koji su nekada bili visoki državni funkcioneri a činjenica da ne razumeju jezik kojim govore optuženici potencijalni je bezbednosni problem, ocenila je Komisija. Šveđani zameraju što u pritvoru Haškog tribunala ne radi više žena!

Manje poznati detalji

Budući da način života haških optuženika u Ševeningenu kao i sistem funkcionisanja pritvora ostaje nepoznanica za javnost, izveštaj švedske komisije prilika je da se o toj ustanovi o kojoj se raspredaju razne priče, sazna poneki novi detalj.

Haški pritvor deo je holandskog zatvorskog kompleksa i spada u kategoriju ustanova "maksimalne bezbednosti". Za bezbednost unutar zidina Ševeningena zaduženo je obezbeđenje koga čine uglavnom Holanđani, mada je najavljeno da će im se uskoro pridružiti i jedna češka jedinica. Obezbeđenje unutar zatvora kontroliše posete optuženima, njihovu poštu i telefonske razgovore.

Transport optuženih van pritvora, do suda, bolnice ili na neko drugo mesto, nadležnost je specijalnih jedinica holandske policije.

U izveštaju švedske komisije navodi se da su zatvorenici disciplinovani i da u pritvoru nema etničkih netrpeljivosti. "Ova zanimljiva činjenica verovatno je posledica svesti da bi incidenti pogoršali njihov položaj i doveli do izolacije", zaključuju inspektori.

Razgovor sa optuženima otkriva da je za mnoge teško da se naviknu na činjenicu da nisu slobodni, tim pre što su nekada bili visoki državni funkcioneri. Za mnoge je činjenica da "im se sudi za nešto što je ranije smatrano herojstvom" frustrirajuća. Šveđanima su takođe rekli da sebe smatraju nevinim. Zbog takvih okolnosti osoblje u pritvoru često mora da se bavi i psihološkim problemima optuženih, koji se pojačavaju što je duže vreme koje provode u pritvoru.

Za švedsku inspekciju utisak iz Ševeningena je i činjenica da period boravka optiženih u pritvoru, pre početka suđenja i do izricanja kazne, može biti jako dug. U izveštaju se navodi da je rekorder optuženik koji je u "međufazi" proveo čak osam i po godina! Šveđani citiraju zatvorske lekare koji kažu da su optuženi u dobrom zdravstvenom stanju, naročito kada se uzme u obzir da su mnogi već u godinama.

Iako nemaju primedbe na tretman u pritvoru optuženi su se požalili na hranu koja im se servira te na činjenicu da njen kvalitet opada iz godine u godinu. Zbog toga su prinuđeni da se snalaze i da hranu naručuju iz prodavnica van pritvora. Inspektori smatraju da im po tom pitanju treba izaći u susret, odnosno da im se mora omogućiti da jedu hranu koja odgovara njihovim ranijim navikama.

Iako u pritvoru vlada atmosfera tolerancije, optuženici su rekli inspektorima da bi im bilo prijatnije kada bi oni koji su već proglašeni krivim i čekaju na transfer u zemlju gde će izdržavati kaznu, bili odvojeni od onih koji tek čekaju početak suđenja i koji se, pravno gledano, smatraju nevinim. Švedska komisija zamera Haškom tribunalu na sporosti u prebacivanju osuđenih u druge zatvore, posle izricanja pravosnažne prsude, navodeći da taj proces može trajati i više godina a da psihološki pogađa i osuđene, jer produžava neizvesnost u vezi sa njihovom konačnom destinacijom.

Haški optuženici voleli bi da imaju više soba za posete i da u njima imaju veću privatnost, što je zahtev koji Šveđani smatraju opravdanim. Takođe, inspektori odobravaju zahteve optuženih da se sud postara da svakom od njih može da dođe poseta, odnosno da "u razumnoj meri" finansira dolazak članova porodica optuženih u Hag. Konačno, optuženici su tražili da im se omogući da više vremena provode na čistom vazduhu, što inspektori takođe smatraju razumnim zahtevom.

U zaključku svog izveštaja švedski inspektori ocenjuju da bi bilo korisno da se "nezavisna inspekcija" u pritvoru obavlja bar jednom godišnje.