Šta će nama MMF?

Ko je pratio novine u poslednje vreme znaće šta bi to misija MMF odmah mogla da ospori – to je onaj, sada već u „Službenom listu” ozakonjeni veliki petogodišnji Nacionalni investicioni plan, „težak” oko milijardu i dvesta hiljada evra, gde petorica naših ministara sebi lično dadoše ovlašćenje da telo, tj. oni, „vrše ocenu i izbor projekata…”, „ustanovljavaju procedure za njihovu ocenu…”, „razmatraju i odlučuju o primedbama…”, ali i „prate sprovođenje pojedinačnih sektorskih projekata…” Dakle, ovaj kadija ne bi samo tužio i sudio, već bi pratio rad zatvorskih službi, kao i vaspitno-popravni život u domovima.

Sve to ipak piscu ovih redova nije delovalo preterano uznemiravajuće, znajući kojom je brzinom ova vlada odustajala od sopstvenih avantura sličnog tipa u trenutku dolaska misije MMF. Tako je i prvi razvojni budžet iz 2004. godine, sa mnogo većim legalitetom i s mnogo manje centralno-planskih ambicija od ovog novog dokumenta, „puk’o” kao balon pod pritiskom MMF-a, te od planiranog budžetskog deficita teškog 45 milijardi ne ostade ništa. Isto je bilo sa namerama vlade da unedogled produži i uveliko obesmisli proceduru za privatizaciju NIS-a; nije uspelo, reforma je išla tempom koji je MMF tražio. Uz to, sama vlada potpuno je promenila svoju retoriku i počela da se hvali uspešnom saradnjom s međunarodnim organizacijama. Ipak, priznajem, politički je naivno bilo pretpostaviti da će „naši” dva puta izgubiti utakmicu na isti način, kada već imaju šansu da ovoga puta izbace sudiju iz igre.

No reći će mnogi, Brazil i Argentina su takođe „izbacili” MMF iz zemlje, pa nikom ništa! Ali treba znati da baš i nije bilo „nikom ništa” i što je mnogo važnije, to uopšte nisu tako slične priče. Brazil je, naime, odustao od sporazuma sa MMF-om, ali nije promenio ekonomsku politiku, naprotiv. Investitori se tome preterano ne raduju, naravno ne stoga što im MMF nedostaje, već zato što vlada mora još drastičnije da podiže kamatne stope da bi smanjivala inflaciju (što je stari zahtev Fonda), a sve to u nameri da uveri te iste investitore da se ni u odsustvu Fonda ekonomska politika neće menjati. Dakle, to je cena odlaska MMF, koja se mora platiti i kada ne menjate politiku. A najbolji dokaz da je Brazil ne menja pruža ministar finansija Antonio Paloči koji neprestano insistira na smanjenju dugova i obaranju inflacije, ističući da to mora da bude vladin prioritet, ne zato što je MMF tako rekao, već zato što je to u nacionalnom interesu Brazila.

Argentina je od Fonda odustala u delikatnijem trenutku, kada je zapravo bilo potrebno da se nastavi i ubrza privredni rast. A delikatnost trenutka upravo se sastojala u tome što su investicije premale, a strani investitori nekako ne vole to što predsednik Kirhner šakom i kapom deli privilegije svojim favoritima i stvara veoma mutan privredni ambijent. Da je MMF tamo ostao, došlo bi do oštrog pada inflacije, koja je krajem prošle godine već bila prešla 12 odsto. Umesto brazilskog recepta, dakle umesto restriktivne fiskalne politike, Kirhner taj problem rešava „zaobilazno”, administrativnom kontrolom cena, baš kao što i kod nas vlada obilazi samoposluge i preti da će administrativno smanjivati marže. Uz to, MMF je najavljivao izmenu politike prema privatizovanim javnim preduzećima kako bi investitori dobili jedan srednjoročno predvidiv privredni ambijent. Ovako, bez Fonda, investitori će o pouzdanosti privrednog ambijenta Argentine morati da pitaju kabinet predsednika Kirhnera i da mu onda veruju na reč.

Kao što će, nakon najave vlade da nema nameru da produžava aranžman sa MMF-om, „naši” strani investitori morati još ozbiljnije da shvate prošlonedeljnu izjavu ministra Parivodića o tome da ćemo za deset godina mi u Srbiji imati 10.000 dolara po glavi stanovnika. Pošto to odgovara prosečnoj godišnjoj stopi rasta od preko 12 odsto, investitori će lako uvideti da nam je namera ne samo da dostignemo, već da čak udvostručimo tempo kojim su napredovali Azijski tigrovi, što – zašto da im ne predočimo i to – niko na planeti Zemlji nikada nije uspeo da ostvari. Uz Nacionalni investicioni savet, a bez onog napornog MMF-a, Srbija stvarno počinje da liči na onu pesmom opevanu ludnicu, u koju, ipak se nadam, valjda nemaju nameru da nas vrate.