Magija poslednjeg roka

Povlače se velike vode i ostavljaju blatne tragove. Na Adi izletnici korziraju na svoju odgovornost. Mogli bi biti potopljeni za nekoliko minuta, samo ako se nasipi provale. Kao da nam sa zapada dolazi Amazon, a ne Sava.

Od čestih praznika ne stignemo da se odmorimo. Za vreme mamurnog narodnog plandovanja, u centar naših života upale su nacionalne frekvencije. Nismo ni slutili da su tako važne, sve dok nije započelo gašenje poznatih televizija. I promocija onih koje još ne postoje. Teško je i poverovati kakvu moć nad elektronskim informacijama ima jedna agencija. I kako svoje jako loše odluke brani nadmenom logikom neporecivosti.

Negde krajem 2000. Vojislav Koštunica je obećao da ćemo valjda i mi Srbi konačno živeti u dosadnoj zemlji, u kojoj se događaju samo obične stvari. Ali, jok! Nema čamotinje među šljivama. Dosadna i jednolična je samo jedna vest i ona se ponavlja već deset godina: Nigde nema Ratka Mladića!

Pred javnom svađom Nenada Cekića i Milomira Marića, odbegli general je otišao sasvim u drugi plan dinamične srpske scene. A negde početkom maja (trećeg, ili možda četvrtog) ističe još jedan poslednji rok za njegov let na sever. Krajem marta Karla del Ponte je iz Beograda otišla nasmejana i zadovoljna. Konačno je bila uverena da će Srbija sarađivati. Ona (javno) misli da je za srpsku vlast hapšenje Mladića uglavnom rutinska policijska operacija. Samo ako vlast hoće!

Pa, da li hoće? Premijer Srbije je početkom aprila u Parizu rekao da će sigurno uraditi ono što inače mora. Doduše, on je svoje obećanje pred Širakom ogrnuo u delikatnu diplomatsku formulaciju, mada je ona i tako politički savršeno jasna.

Izgledalo je kao da Beograd ima nešto u svojim šakama. Nekakav adut, koji će ispovrnuti taman kad treba, a najkasnije dan-dva pre roka. Ali, mediji nisu bili spremni da se zatrče na prazno. Još niko nije zaboravio 22. februar i spektakularno, lažno hapšenje Ratka Mladića. Bez jasnih dokaza niko više nije spreman da ispadne smešan.

Policija je nastavila s privođenjem navodnih jataka. Tako se, valjda, sužava krug. Ali, nepisana teorija odmetništva skoro potpuno negira važnu ulogu bivših saradnika. Dakle, ako je neko od njih pre nekoliko godina, ili čak meseci, bio poverljivi konačar, danas verovatno ništa ne zna o putevima odmetnika. Brisanje tragova je tvrdoglavi princip, koji potpuno odseca jataka od izvora obaveštajnih informacija. Nesrećnik, koji bilo kome saopšti „vitalni podatak”, ako ga je saznao, izložen je riziku od „brisanja pamćenja”. I zato ga neće ni saopštiti.

Zato „istražni organi” tabanaju u mestu. Oni će uz velike muke saznati šta je bilo pre. Još ne mogu dokučiti šta se dešava u ovom času i zato im general izmiče. Možda samo za korak, ali i to je nedostižno za one koji se vrte ukrug.

Zbog toga nijedan „analitičar” ili vračara ne mogu da predvide konačni rasplet drame, koja zbog predugog trajanja postaje dosadna. Sporadične senzacije ne menjaju taj utisak. Dosadna je i leksički jednolična formula pritisaka. („Morate ga izručiti, što pre!”) Nije zabavniji ni odgovor ovdašnjih vlasti, koje se uz „opšta mesta” trude da nabave još malo manevarskog prostora, bar još malo vremena. („Ne znamo gde se nalazi, ali uhapsićemo ga čim ga lociramo, u svakom slučaju vrlo skoro!”)

U tom skučenom prostoru, čak se može nešto i dogoditi. Na primer, da Mladić nestane prirodnom smrću i tako mnogima skine golem teret sa grbače. Ili da se ubije, kako ga savetuju neki bivši prijatelji. Ili da se preda i pretvori sebe od kurjaka samotnjaka u jagnje, „u ime naroda”!

Uzdanje u takav rasplet je posebna vrsta vremenski neograničenog rizika. Izgleda da sada zaista ima saglasnosti svih strana u poteri – da Mladić ode u Sheveningen. Do smrti Miloševića postojao je opravdani strah od fenomena „nezgodnog svedoka”. Sa Mladićem bi tamo bilo teško dokazati da je nesrećni vojskovođa svoje najgore ideje uzimao od gospodara iz Srbije. Videlo bi se da je general samoljubiv i originalan. Nije preterano zarezivao vođu, jer je duboko verovao da je on taj.

Posle odlaska Miloševića pod lipu, Mladić bi na severu bio pouzdani dubler parije, savršena zamena za mrtvi kapitalni ulov. Uz prikrivenu nadu tužilaštva da bi nekako mogao da postane i „zvezda zločina”, onaj zbog koga je svako veliko suđenje opravdano.

To možemo saznati kad istekne vreme za traganje. Možda u maju, možda u avgustu. Ili do kraja ove godine! Srbija je magično opsednuta poslednjim rokom i velikom strepnjom od vremena bez Mladića u hajducima. I pitanjem: Šta posle? Šta da uradimo posle?