Mama Lata i okolo salata

Od kada je u Srbiji uvedena demokratija ostalo je jedino još da ljudi u to poveruju. Mislim pritom na širi skup pravila koja svedoče o demokratskom uređenju jednog društva, a ne na banalnu smenjivost vlasti na izborima.

Ovo poslednje se može rešiti i govnenom motkom, ako drugačije ne ide, ali ono prvo proces je učenja i vežbe. Nešto kao balet – nije dovoljno da podignete ruke visoko iznad glave da bi stajali na vrhovima prstiju.

Ovde se, naime, i recimo da je to prauzrok slabo savladane lekcije, politika doživljava kao krvna osveta. Svi bi da smrve neprijatelje.

Za tu tvrdnju teško da ima boljeg primera od teksta, šta teksta, feljtona bre, o Latinki Perović, objavljenog u dva nastavka u NIN-u, gde ova penzionisana istoričarka biva proglašena za Majku Druge Srbije, i pada kao kolateralna žrtva političko-žurnalističke ambicije da se ocrni ceo nevladin sektor, plus Čeda Jovanović.

U takvim poduhvatima tehnika nije bitna, pa su i sagovornici koji portretišu mama Latu, anonimni, tobož od straha pred mogućnim Latinkinim besom povezanim s njenim uticajem na moćne, a takođe neimenovane strane donatore nevladinog sektora u Srbiji. U tom sočinjeniju tobožnje je sve današnje, a blisko je stvarnosti sve bivše. Naime, da ovo od danas ne bi visilo u vazduhu, očajnički se držeći noktima za nebo, potegnuta je masa citata i ocena iz perioda kada je Latinka Perović imala realnu vlast kao drugi čovek srpske Komunističke partije i kada je, na kraju, stradala kao žrtva onih povremenih čistki pod optužbom da je liberal, što je pametnom svetu i onda, pre trideset i kusur godina, bilo smešno, jer je ta ocena tačna samo utoliko što je bila liberalnija od, recimo, Staneta Dolanca.

Uostalom, možete li i da zamislite da Sonja Biserko, Nataša Kandić, Miljenko Dereta, Biljana Kovačević-Vučo…imaju Majku, u smislu da tu postoji neka centrala s čije sise se hrane i čije ideje o pogubnom modernizmu plasiraju među nedužne Srblje opsednute farbanjem uskršnjih jaja, pastoralno posvećene Velikom petku i novom Zakonu o verskim zajednicama.

Ma koliko se, ponekad, ne slagao s pomenutima i njihovim viđenjem Srbije danas, ne vidim ih kao neku zavereničku grupu niti mogu da ih zamislim u krilu mama Late, pa će biti da cela ta konstrukcija ima neku drugu svrhu, verovatno probitačniju i od kompromitovanja Liberalno-demokratske partije Čede Jovanovića, jer bi to bilo kao da potežete haubicu u lovu na komarca.

Pošto nisam dovoljno pametan da „mi se javi” šta je svrha ovog generalnog napada na ponekad mušičav, nervozan, nespretan i neodmeren sektor Druge Srbije, ostaviću to onima kojima se „javlja”, a takvih se, hvala Bogu, uvek nađe i držaću se baleta – odnosno potrebe da se vežba da bi pravila igre bila poštovana.

Nervoza zbog okolnosti da se bliže izbori nije opravdanje da se normalna borba za vlast zameni destrukcijom ono malo kakve-takve regularnosti. Šta će nam taj rodeo? Lako je nabrojati i stotine primera politike shvaćene kao „krvne osvete”, ali zadržimo se samo na najsvežijoj ilustraciji pojave.

Mlađana Dinkića, koji je u predizbornom zaletu, morao je portparol Specijalnog tužilaštva da upozori da se ne zaleće jer je ovaj, Dinkić, već presudio Kljajevićevoj grupi, takozvanoj stečajnoj mafiji. Čeda Jovanović, pa i Danica Drašković, stvar vide drugačije. Po njima sve je to „luk i voda”, a cilj je da se uceni Marko Kljajević, brat pritvorenog Gorana, s ciljem da se kompromituje Specijalni sud, da se blokira suđenje optuženima za ubistvo Zorana Đinđića i, u krajnjoj liniji, spase glava Vojislava Koštunice za koga „čedisti” čvrsto veruju da se zločinački udružio s Legijom.

Teorije zavere se množe i mute vodu inače mutne srpske politike. Pokojni Dušan Mitević, ili to beše Miodrag Vučelić, rekao je novinarima RTS-a pred neke izbore – nema da se izuvate dok ne pobedimo. Miris je nesnosan.

*glavni urednik nedeljnika Vreme