Neiskorišćena lepota: selo Lipovac

Lepota prirode kakvu je teško zamisliti. Bistre brdske rečice koje izbijaju iz krečnjačkih stena. Tihe sene srednjovekovnog manastira, kovačka radionica u centru sela gde majstor jednoličnim udarcima po vrelom metalnom otpadu pravi raonike, popravlja mašine... Ambijent srpskog sela kakvo je bilo pre stotinu godina ... ili ne baš sasvim?

Lipovac je selo koje se nalazi u opštini Aleksinac.

Posle oko 20 kilometara raskaljanih, blatnjavih, seoskih puteva, za koje možete samo da pretpostavite da su nekada formalno bili pokriveni asfaltom nailazite na Lipovac.

Sela u Aleksincu, pa i ovo, su atipično-orijentalna. Primećuje se neka prijatna mešavina stare srpske arhitekture, velikih lukova koji nadvisuju terase i orijentalnog dodira oblih linija prozora. Još uvek ima dosta kuća koje su od blata. Obično su oronule, trošne sa odronjenim delovima iz kojih viri stara slama ili poneka potporna greda.

Uz ovo možete da vidite zidane stereotipne konstrukcije, koje su poslednjih decenija postale dominantne na Balkanu. Ponegde će samo jednoličnu smirenost oker boje blata i tihog zelenila poremetiti vrišteća ljubičasta ili narandžasta boja ili u najbolju ruku sivilo betona. Potpuni moderni neukus.

Ovi krajevi odišu sporošću, patinom.

Manastir posveæen Preobraženju, okružen stenama

Na kraju samog sela, naslonjen na razlomljene masive stena, nalazi se manstir posvećen Preobraženju. Manastir je u srednjem veku (1399. godine) podigao Despot Stefan Lazarević. Teško da u ovom kraju može da se nađe neko lepše, pogodnije mesto za manastir od ovoga. Okružen stenama sa tri strane – skriven je, a opet otvoren. Do samog manastira koji je, skoro možemo da kažemo, po običaju više puta paljen, podizan, oskrnavljen, živopisan, možete da se umijete neverovatno svežom vodom sa izvora posvećenog Bogorodici.  Osim letnje crkve manastir ima i zimsku crkvu.

Međutim, Lipovac nije selo koje je sačuvalo ono što je imalo - nego koje je izgubilo. Daleke 1923. godine ovo je bilo prvo selo koje je imalo svoju električnu energiju. Mala rečica čiji je snažan tok sada neiskorišćen je tada pokretala prvu malu hidrocentralu u Srbiji. Tada regionalni centar Aleksinac nije mogao da se time pohvali. Ubrzo nakon toga, selo je 1928. godine uvelo telefon. Međutim, ma koliko dobro napredovalo pre Drugog svetskog rata izgleda da su se ubrzo stvari promenile. U maloj seoskoj kućici, koja se nalazi odmah do manastira 1941. godine, sastala se grupa partizana iz Aleksinca i okolnih mesta, od koje je kasnije nastao Jastrebački odred.

O tome kako se priča iz 1941. završila govori spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu na kraju sela.

Seoska kuæa u kojoj se 1941. godine sastao Ozrenski odred

Nakon završetka rata počelo je pravo propadanje. Rat je uništio infrastrukru, a novo industrijsko društvo je krenulo da je obnavlja, samo na nekim drugim mestima. Počela je migracija iz sela u grad u kome se naglo razvijala industrija i novi popularni socijalističko-urbani stil života. Tako su Lipovac polako kopnile, kopnile ... da bi se na kraju svele na sadašnjih stotinak domaćinstava. A još jedna svar koja je tipična pojava za srpsko selo je veliki broj neoženjnih momaka. Skoro 50 njih će teško u kasnim tridesetim naći osobu koja želi da živi na selu.

Ljudi se danas ovde bave poljoprivredom na način na koji su navikli, tempom koji sami odrede da im najviše odgovora.

Bistra reèica je nekada pokretala seosku hidrocentralu

Na samom ulasku u selo, pre kiše, videli smo ljude kako sade krompir. Meka, raskvašena zemlja lako popušta pod udarcima motika. Nema ni reči o nekom motokultivatoru, priručnoj mehanizaciji. Za tako nešto nema novca, a čak i kada bi ga bilo, posedi su usitnjeni, rascepkani po brdima, pa je intenzivno bavljenje ratarskim kulturama ili povrtarstvom ovde u samom startu nemoguće. Postoje samo male nenavodnjene parcele sa pasuljem, lukom, krompirom.

Štale su mahom male, pravljene za par krava, niskih tavanica, dugih ležišta, ukoliko uopšte i postoji nešto što podseća na ležište. O nekom sistemu izđubravanja nema ni reči. Stajnjak se izđubrava na kraju štale – o nekoj obradi, kompostiranju, nema ni reči.

Filozofiju ljudi u vezi poljoprivrede u ovom kraju pokazuje iskaz jednog poljoprivrednika koji je dobio podstcijana sredstva za aparat za mužu. Na pitanje autora koliko mu je to olakšalo svakodnevni život, bavljenje poljoprivredom odogvorio je «Pa, znaš kako ... Olakšaće. Dok nismo imali, muzli smo ručno. Ruke rade. Sada muzemo mašinski – štedimo  ruke. A pre, ruke rade.

Seoski kovaè - malo ih je ostalo po Srbiji

Ljudi su ovde vredni, topli, prijateljski raspoloženi, gostoprimljivi , ali imaju neku napaćenu crtu, neku tihu tajnu, kao da žele da sakriju sopstvenu nesreću od njih samih uz tipično arapsko-muslimansko «kismet» prihvatanje sudbine. Oni znaju da teško žive, da žive život koji im često ne izgleda vredan življenja, ali su spremni da to stoički prihvate. Njihova muka je deo njihovih života, skoro stil za koji su se odlučili.

To je i neki način, obrazac koji se sreće. Jedna nemarnost prema sopstvenom radu. Postoji saznanje da se u nekim drugim krajevima radi i bolje i savremenije, uz manje muke, da se nalaze načini da se proizvodi i bolje naplati, ali kod njih je jednostavno drugačije.

Ovde živi divan i, ponavljam, vredan narod, ali nažalost, nažalost siromašan.

Ljudi su nekako utučeni. Po ovim selima, misle da su ih svi zaboravili, što i nije sasvim tako netačno. Osećaju se zapostavljeno na marginama i u skladu sa tim, pretpostavlja se da će svaka akcija biti propraćena neuspehom. I onda, zašto bilo šta činiti.

Stoka se još uvek gaji primitivno

Osim poljoprivrede ovde je razvijena proizvodnja kreča. Stene se ubacuju u ove zidane peći koje se kasnije satima lože dok se ne izdvoji kalcijum-oksid. Ovo je prilično isplativ posao, s obzirom na cenu od 8 dinara po kilogramu kreča, pogotovo u svetlu toga što je drvo besplatno, jer se uzima iz okolnih šuma.

Ekspolatacija drveta, mahom prepuštena ne baš domaćinskoj upravi JP Srbija šume, je takođe stvar koja može da angažuje lokalno stanovništvo. Postoji i nalazište ukrasnog kamena.

Posle posete smo sa našim domaćinom Milan Filipovićem, studentom ekonomije iz Niša, a poreklom iz Lipovca, posetili restoran «Sedam salata». Mesto kraj autoputa, koje po svom eksterijeru nije naročito interesantno (izgleda kao tipična kafana za kamiondžije), ali iznutra ima neki šmek. Osobenost restorana je da gost obavezno dobija u neograničenim količinama sedam salata – besplatno. Hrana je dosta ukusna, ali se može reći da je klasična kafanska – vešalice, karađođeve šnicle, pljeskavice, bataci, ćevapi...

Milan Filipoviæ - postoji nada za Lipovac

Osim tog malog detalja sa salatama, restoran formalno nema mnogo toga da ponudi, ali atmosfera ipak odiše nekom primitivnom privlašnošću.

"I šta će biti sa Lipovcem ?", bilo je pitanje za domaćina. 

Milan se nada da budućnost ipak postoji. U toku je izgradnja seoskog vodovoda. A iz mladih malinjaka Milan se nada će se dobiti eksluzivan proizvod – vino od maline. U toku su razgovori sa jednom agencijom koja se bavi prekomorskim putovajima, međutim glavna prepreka je količina. Sa 20 ari malinjanaka ne može puno toga da se uradi, ali ipak, važno je da se radi i ...

Možda, možda ipak Lipovac imaju budućnost?