Tamna strana Srbije

Vec godinama patim od iscrpljenosti Milosevicem. Jos od onog trenutka kada sam ga gledala kako blago povijen i porazen prolazi kroz zatvorsku kapiju u Hagu, odmah posle hapsenja 2001. godine.

Sada prema njemu ne osecam nista, bio on ziv ili mrtav, i jos manje me zanima gde ce biti sahranjen.

Neki bi rekli da je to paradoksalno, s obzirom da sam bila svedok i izvestac o mnogim strasnim patnjama koje je izazvao saljuci srpsku vojsku, policiju i paravojne formacije u Hrvatsku, Bosnu i na Kosovo tokom devedesetih godina. Mozda je to jos cudnije ako se zna da me je Milosevicev rezim konacno porimorao da u prolece 1999. sa dvoje dece napustim Srbiju da bih izbegla hapsenje.

Cak je i moja cerka, stara 14 godina, koja ga krivi za to sto joj je ispremetao zivot, vise uznemirena nego ja. Kako je moguce da je umro u zatvoru, bez stvarne kazne, a tako mnogo ljudi je ubijeno, pita ona?

Nije da ne cujem njen glas ili glas hiljada zrtava koje se osecaju prevarenim zbog njegove smrti i razocaranim zbog toga sto optuznica za genocid nikada nece biti potvrdjena od strane tribunala za ratne zlocine u Hagu.

Jasno i glasno cujem te glasove. Ono sto odbijam da uradim jeste davanje iskljucivog znacaja coveku koji je ipak bio samo izvrsitelj u rukama sila koje su stajale iza njega - mracnih i opasnih sila srpskog nacionalizma.

Moramo se prisetiti da Milosevic nije bio diktator. Cak i ako na pocetku nije bio demokratski izabran, podrzavala ga je vecina u Srbiji i ne moze se samo on smatrati odgovornim za zlocine koji su pocinjeni.

Mase su mu prvo dale moc, da bi ga se oslobodile kada nije uspeo da osvoji teritorije, i potom potrazile nove heroje u redovima ultranacionalisticke Srpske radikalne stranke i delovima sadasnje vlade.

Iza njihovih suza i zaljenja krije se osecaj duboke frustracije zbog toga sto vise nisu u stanju da silom namecu drustvu svoju ratnohuskacku ksenofobiju ili da susedima namecu ideju velike Srbije ubijanjem, paljenjem i pljackanjem.

Osvrcuci se na pocetak devedesetih, i narocito na 1991. godinu, secam se svoje strepnje. Jugoslavija je jos postojala, ali ostre i bolne podele vec su razarale srpsko drustvo, clanovi porodica i prijatelji delili su se na one koji su podrzavali Milosevica i one koji su bili protiv njega. Ratovi jos nisu bili poceli i nije bilo mrtvih, ali u Srbiji se vec vodio tihi rat.

Cak i restorani su bili politicki podeljeni. Neki su postali "nasi", a neki "njihovi". Razliciti mediji su pronalazili sopstvene novinare i sledbenike, ali samo "njihovi" su imali novac, moc, stamparije i frekvencije.

Mase su sasvim sigurno bile "njihove". Radnici i seljaci su dovozeni na velike mitinge u autobusima ukrasenim Milosevicevim slikama. Njihove demonstracije su okupirale televizijske ekrane dok su pevali, kao u transu, "Slobo, mi te volimo".

Mnogi Srbi koji do tada nisu razlikovali katolicku crkvu od pravoslavne iznenada su postali duboko religiozni. Deca i starci su pozurili da se krste, sto je bilo gotovo kao neka vrsta politickog stava. Srpska pravoslavna crkva, koja je uvek bila jedan od centara nacionalizma, prosla je kroz dramatican period obnove, slaveci Milosevica kao spasitelja Srbije.

Dana 9. marta 1991, pridruzila sam se opozicionim demonstracijama protiv Milosevica u Beogradu. Kada se studentski skup pretvorio u opsti protest, bio je to prvi - verovatno i poslednji - put da su antiratne demonstracije uzdrmale Srbiju. Demonstranti su lomili prozore, prevrtali automobile i sukobljavali se sa policijom, dok je policija uzvrcala suzavcem i vodenim topovima.

Tog dana se jos cinilo da je moguce zaustaviti klizanje u rat i poraziti ih na unutrasnjoj sceni.

Ali, onda su se tenkovi Jugoslovenske armije pojavili na ulicama i rasterali masu. Iza zatvorenih vrata svog stana slusala sam brujanje oklopnih vozila, pokusavajuci da se izborim sa osecanjima besa i nemoci.

Tog marta Milosevic je objavio da je Jugoslavija mrtva, a nekoliko meseci kasnije tenkovi su se zaputili iz Srbije u Vukovar, grad u Hrvatskoj, koji ce pretvoriti u rusevine.

Preko leta, dok su kolone oklopnih vozila i tenkova na putu za Hrvatsku brujale u gradovima Vojvodine, gledala sam na televiziji nasmejana, euforicna lica. Mase ljudi su se tiskale na ulicama, aplaudirale i bacale cvece.

Onda, kada je ubacena bomba u kucu lokalnog zubara, Hrvata, u vojvodjanskom mestu u kojem sam rodjena, cula sam kako ljudi govore: "Zasluzio je to, pravio je tajne planove da hrvatske snage zauzmu grad!". Bio je to covek star 75 godina.

Kada su Hrvati iz sela Hrtkovci u Vojvodini proterani za jedan dan, malobrojne su bile reci protesta koje su se mogle cuti.

U aprilu 1992, moj srpski poznanik iz Zvornika, na istoku Bosne, stigao je u Beograd nakon sto je skinuo uniformu i bacio oruzje koje su mu dali prilikom mobilizacije. Nocu, u tajnosti, presao je Drinu i dezertirao, radije nego da ucestvuje u etnickom ciscenju svojih suseda Bosnjaka.

Njegova glavna duznost kao vojnika bila je da puca u leseve Bosnjaka bacene u jezero koji su danima plutali, kao baloni. Potapanjem leseva prikrivao je dokaze o zlocinu.

U pocetku, dok je jos bio u soku, pokusao je da isprica u Srbiji sta se tamo desava, ali lokalni radikali su ga uskoro obelezili kao dezertera i izdajnika. Oni manje radikalni su samo uzdisali: "Sta se tu moze? Takav je rat."

Tako je on prestao da govori. U Zvorniku je ostavio stare roditelje koji su u stanu krili par mladih Bosnjaka. Onda je cuo da je neko to prijavio paravojnim formacijama i oni su dosli da ubiju mladi par.

Onda sam intervjuisala zenu iz Foce na istorku Bosne. Srpske snage su ih u leto 1992. godine drzale u improvizovanom bordelu, gde su sistematski silovane.

Pisala sam i govorila o tome u Srbiji, kad god sam to mogla, svakome ko je bio spreman da slusa. Taksisti, frizerke i drugi odgovarali su recima: "Daj, Srbi to nikada ne bi uradili."

Onda je stigla 1995, kada su Srbi izvan Srbije platili cenu. Pod pritiskom medjunarodne zajednice, Milosevic je okrenuo ledja bosanskim i hrvatskim Srbima i kolone izbeglica su navalile u Srbiju. Nacionalisticka elita i crkva morali su da se suoce sa cinjenicom da izvrsilac nije ostvario njihov san.

Mnogi se secaju zime 1996. i tri meseca masovnih mirnih protesta zbog nacina na koji je Milosevic ukrao glasove na lokalnim izborima. Tada sam shvatila da je nastao jedan hibridni fenomen. Istinski demokratskim snagama tada su se pridruzili i neki drugi, sasvim drugaciji akteri - razocarani nacionalisti, razocarano svestenstvo, nacionalisticka elita Srbije cije su iluzije bile razbijene.

Samo novi rat je mogao provremeno povratiti pozicije uzdrmanog boga Srbije. Tako je na red doslo Kosovo 1998. godine. Krajem februara, u regionu Kosovske Drenice, u mestima Kirez i Lokosani, odigrala su se prva masovna ubistva civila.

Na podu kuce u mestu Kirez videla sam telo zene koja je bila u osmom mesecu trudnoce. U drugim kucama su bila tela drugih zrtava. Istog dana, u susednom selu Likosani, pobijeni su svi zateceni muskarci iz porodice Ahmeti, njih devetorica. Samo jedan od brace je preziveo, posto tog dana nije bio kod kuce, vec u susednom mestu. Devet majki, devet supruga i mnogo dece ostali su bez ikakvih izvora prihoda.

Pisala sam o tome u Srbiji za novine koje su vec bile marginalizovane. Nekolicina simpatizera je to procitala i razumela. Ostali su komentarisali: "Siptari (Albanci), svi su oni teroristi!"

Tog leta sam putovala po Kosovu, gde su policija i vojska bili u punom zamahu. Rano ujutro vojska bi pocela da granatira selo sa okolnih brda. Kada bi stanovnici pobegli u sumu, nastupala je policija. Prvo bi uzeli sve stvari od vrednosti koje bi pronasli u napustenim kucama, a onda bi ih zapalili. Isli su od kuce do kuce, od sela do sela, dok nisu spalili citavo Kosovo, sa izuzetkom gradova koje su kontrolisale srpske snage. Stotine hiljada civila su se nasli u izbeglistvu u planinama, noseci stare sa sobom i sahranjujuci usput one koji su umrli.

Jednom prilikom srpski policajac iz Kursumlije, mesta na jugu Srbije, zaustavio je moj automobil i zatrazio da ga povezem do Pristine. "Zasto, pobogu, spaljujete sve te kuce?", pitala sam.

"Kada jednom pocnes, vise ne mozes da se zaustavis", odgovorio je, "mada nijedna policija na svetu to ne bi smela da radi bez naredjenja". Uzvratila sam govoreci da postoji nesto sto je iznad naredjenja. On je ljutito izasao iz automobila.

Kada sam govorila o onome sto se desavalo na Kosovu, neki ljudi u Srbiji su pokusali da pronadju opravdanja. "Albanci se vise ne vracaju tamo gde im je jednom spaljena kuca," govorili su. "Sada ce otici u Albaniju. To se moralo uraditi."

I tako dalje i tako dalje, do Drenice, zlocina u Racku 1999. i NATO kampanje protiv Srbije koja je usledila.

U Londonu sam 5. oktobra 2000. gledala na televiziji kako ljudi iz citave Srbije stizu u Beograd, upadaju u zgradu skupstine i pale je.

Milosevic je srusen. Ali ja vise nisam imala iluzija. Ono sto je srusilo Milosevica nije bio pokret istinski demokratskih snaga, vec masa razocaranih nacionalista.

Ta tamna strana Srbije bila je ljuta na Milosevica kao serijskog gubitnika ratova i teritorija. Mrzeli su Milosevica koji je izgubio
Kosovo, a ne Milosevica koji je tamo pocinio zlocine.

Od tada pazljivo pratim ispitivanja javnog mnjenja i pokusavam da otkrijem koliko se njegovih starih pristalica prebacilo u najjajcu opozicionu nacionalisticku partiju, Srpsku radikalnu stranku, a koliko ih je donekle ublazilo svoje stavove i prislo aktuelnoj vladi Vojislava Kostunice, koji u isto vreme igra na proevropsku i nacionalisticku kartu.

U medjuvremenu, Milosevic je postao covek proslosti i za njim se istinske suze liju samo u malim gradovima u provinciji, medju domacicama i penzionerima koji ga - za cudo - identifikuju sa komunizmom i Jugoslavijom.

Ali, srpski nacionalistuicki demoni i dalje su tu, bez osecaja kajanja, a njihova frustracija raste sa svakim novim racunom koji Srbija mora da plati za greske devedesetih. Medju mogucim racunima su ratna odsteta Bosni, verovatna nezavisnost Kosova i Crne Gore, te izrucenje osumnjiceniuka za ratne zlocine Ratka Mladica, koga mnogi jos smatraju za heroja.

Miloseviceva smrt je samo posluzila kao katalizator za njihove postojece frustracije. Pravo pitanje je koja ce strana u Srbiji - ti razocarani nacionalisti, ili istinske demokrate - odneti prevagu.

Autorka je direktorka za uredjivanje i razvoj BIRN-a i glavna urednica BIRN-ove Internet publikacije Balkan insajt.