Lutajući metak

Srbija je možda prekasno razumela Zorana Đinđića. Zavolela ga je tek kad je bio mrtav. Od 12. marta 2003. ovde se ispisuje beskonačni snajperski ep, a pokojni premijer je visoko na tabeli najznačajnijih Srba. Danas je on predmet obožavanja, ili negiranja, memoarski talisman onih koji uporno tvrde da su mu bili prijatelji.

Ubijeni Đinđić se već 13. marta vinuo u legendu o bezgrešnom, a magija i tajanstvo smrti, i užas zbog nasilja, i nemoć zbog užasa – dugo su držali Srbiju u stanju šoka. To je bila još jedna mučna terapija u nesreći, osećanje nacionalne sloge na parastosu.

Zoran Đinđić je svakako želeo da se u promene ide brže no što se išlo, da se ponešto u tom trku i preskoči. Njegov pragmatizam je meren energijom koju je mogao da potroši, a metaforične paralele su već antologijske: („Od ribe se može napraviti riblja čorba, obrnuto nikako ne ide”) Za neke ljude oko sebe, sklone da ne razumeju sasvim o čemu je reč, izražavao se slikovito i ponavljao svoje duhovite basne o politici.

Dan posle smrti premijera, započeo je veliki lov na ljude. Sudimo da Đinđić ne bi dopustio da se to radi u njegovo ime. Svi zatvori su bili puni, a građeni su i novi pansioni. Ministar pravde i ministar odbrane u to vreme, izljubili su se ispred renoviranog specijalnog suda, kao da su otvarali dečju bolnicu.

Vanredno stanje je uvedeno da bi se sprečio prevrat i zaustavio kriminal u Srbiji. Udar inače nije bio moguć, iako su svi optuženi za ubistvo bili službenici vlade. Legija je bio penzioner MUP-a sa posebnim tretmanom. Kroz Beograd je išao sa državničkom pratnjom. Zvezdan Jovanović je bio potpukovnik „beretki”, dakle oficir u koga je vlast imala puno poverenje.

I druge ubice, mračni borci „eskadrona smrti”, uglavnom su imali iskaznice SDB. I kako u opisanom „legitimnom haosu” ščepati prevratnika, kad se takva zverka u svakoj raciji prvo hvata za značku.

Kako je, onda, Đinđić birao svoje kadrove? Neke je našao sam, neki su došli slučajno. Vlast je veliki magnet, kao što je baklja ili fenjer za muve i komarce. Ali, grupa ljudi koja mu se najviše primakla, možda je bila fatalna. Takvi prijatelji se teško mogu preživeti i nadživeti.

U vanrednom stanju je uhapšeno 12.786 ljudi. (Podatak ondašnjeg ministra pravde, Vladana Batića). Sve protivnike takve ludačke racije, posthumni „prijatelji” proglašavaju simpatizerima zemunskog klana. Tvrde da su masovna hapšenja i nipodaštavanja osnovnih ljudskih prava bila neizbežna. Da li bi Đinđić to dopustio?

Zgrada u Šilerovoj, koja je bila stidno mesto simbioze vlasti i mafije, srušena je uz javni, histerični TV spektakl.

Novi premijer, Zoran Živković, za samo nekoliko meseci izgubio je sve što mu je ostalo u nasleđe: vladu, stranku i DOS. Mali ljudi, uvereni da će vladati uz pomoć pokojnikove harizme, proćerdali su sve što im je bilo pregolemo, arčeći bez milosti ugled ubijenog premijera.

Tri godine posle znamo da je ubijen političar velikih potencijala. Ubilo ga je nasilje, čije je junake otvoreno potcenjivao. A neke i dobro poznavao. Svakako i izbor očajnih saradnika. Neke je morao da drži uz sebe, kao klovnove iz velikog DOS-vog cirkuskog karavana. A neke baš i nije, one samouverene, polupismene komesare, koji su uzeli veliki komad vlasti samo na osnovu „prijateljstva”. Ni one koji su fascinirani mrakom podzemlja, verovali da takva nastrana veza donosi sigurnost. Ni one koji su ga ubedili da je Legija sa svojim pretorijancima doprineo uspehu 5. oktobra.

Đinđić je značajno ime srpske politike, verovatno i istorije. Vladari, koji su stradali od ruke atentatora, nikada ne izblede iz pamćenja naroda. On je specifična, balkanska verzija Džona Ficdžeralda Kenedija i svakako zaslužuje poštovanje. Makar i za žrtvu. Čovek njegove inteligencije morao je da sluti šta mu se sprema. To što je imao loš tim, ne umanjuje njegovu lidersku vrednost. Možda nije želeo niti mogao dugo da bira, možda je znao da mu je vreme na izmaku.

Njegova biografija, kao i bilo čija, otvorena je za vrednovanje. Ali, valjalo bi ga zaštititi od prljavih i prostačkih radikalskih uvreda. To je možda put da se zaustavi simbolična rehabilitacija ubica i proglašavanje zločinaca za rodoljube.

Đinđić je značajno ime srpske političke i patriotske istorije. Poput neophodne javne zaštite od raširene prostote, treba ga svakako sačuvati i od onih koji ga neukusno i ljubomorno brane. Mada nekako ispada da od takve nekrofilije odbrane nema.