Sudar civilizacija

On je smatrao da će "nacionalne države ostati najmoćniji protagonisti u svetskim poslovima, ali da će sudar civilizacija biti osnovna linija bitke u budućnosti... Civilizacije se međusobno razlikuju po istoriji, jeziku, kulturi, tradiciji i što je još važnije religiji. Pripadnici različitih civilizacija različito gledaju na odnose boga i čoveka, pojedinca i grupe, građana i države, roditelja i dece, muža i žene, a takođe imaju i različite poglede na relativnu važnost prava i odgovornosti, slobode i vlasti, jednakosti i hijerarhije. Te razlike su proizvod vekova. One neće uskoro iščeznuti. One su fundamentalnije nego razlike između političkih ideologija i političkih režima."

Iako u svetu postoje različite civilizacije, tri se ističu: zapadna, islamska i kineska. Njihova interakcija u decenijama koje dolaze odrediće u značajnoj meri kurs svetske istorije. Interakcija već nudi moguća objašnjenja za terorističke napade od 11. septembra 2000. i ratove u Avganistanu i Iraku koji su usledili nakon toga.
Proteklih nekoliko vekova, zapadna civilizacija je dominirala nad ostalim, velikim delom zbog svoje sposobnosti da se adaptira na naučne i tehnološke inovacije. Njena vojna moć je bila bez takmaca, kao i ekonomska moć. Zapadna civilizacija je postavila međunarodni ekonomski i monetarni sistem na način da se oslanjaju na sopstvenu snagu. Ona je kreirala međunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija, Svetske banke, NATO i Međunarodnog monetarnog fonda koje je kontrolisala.

Zapadna civilizacija je doživela dva ozbiljna izazova radikalno različitih civilizacija. Prva je islam koji je imalo sukobe sa zapadnom civilizacijom punih 1.300 godina. Decenije frustracija, siromaštva i ponižavanja (sa njihove tačke gledišta) izazvali su ponovno religiozno buđenje. To je imalo brojne forme, ali je najopasniji fundamentalizam ukorenjen u preovlađujućem ogorčenju prema zapadnoj civilizaciji zbog svih perceptivnih grešaka, koje je nanela islamskim ljudima i perverzne prirode zapadne kulture koja je anatema za muslimanske fundamentaliste. Sada čak oživljava želja da se uspostavi kalifat, gde će neki pojedinac (smatran za potomka Mohameda) predsedavati muslimanima na isti način kako to čini papa kod katolika. Demonstrirana spremnost i sposobnost da se koristi teror na svetskoj osnovi i kontroliše ogroman procenat svetskih izvora nafte i gasa kombinuju se da bi se od islamske civilizacije stvorila potentna pretnja Zapadu.

Drugi civilizacijski izazov jeste kineski. Sama privreda Kine će uskoro prerasti sve ostale, osim Sjedinjenih Država. Štaviše, kineska privreda se pokazuje kao veoma sposobna da upotrebi globalizaciju zarad sopstvene koristi i na našu štetu. Zajedno sa brzim rastom ekonomske baze, Kina takođe kupuje i proizvodi oružje po stopi i na nivou sofisticiranosti tako da će njeni vojni mišići odgovarati i njenoj ekonomiji. Potreba Kine za sve više i više svetskih izvora goriva za svoju rastuću ekonomiju, kombinovana sa odlučnošću da se reši pitanje Tajvana i autokratska priroda kineskog režima sasvim sigurno pripremaju pozornicu za konfrontaciju.

Te dve civilizacije imaju veoma različite karatkteristike, ali dele zajedničku želju za poštovanjem i zahtevaju da budu tretirane kao važni igrači u međunarodnoj zajednici i nespremnost da prihvate naš sistem vrednosti. Njihov uspon dolazi u trenutku kad je zapadna civilizacija dostigla svoj vrhunac i polako ide nadole. Procenat zapadnih Evropljana i Severnoamerikanaca zajedno, u svetu 2020. iznosiće oko devet odsto. Više od 56 odsto biće Azijati. Procenat Zapada u svetskom privrednom proizvodu opada, a Azije ubrzano raste. Upravo kad su Sjedinjene Države dostigle vrhunac svog uticaja kao supersile, tako je i zapadna civilizacija dostigla svoj vrh u smislu uticaja na svetskoj pozornici. Ono što možemo očekivati u narednim decenijama jeste da će ostale civilizacije zahtevati da se promene međunarodni sistemi koje je postavio Zapad, na način koji će odražavati vrednosti i interese ostalih civilizacija.

Hantington izvlači još jednu veoma važnu poentu. Mi na Zapadu smo poverovali, naivno ili arogantno, da su naša kultura, vrednosti i ideologija univerzalni i da treba da budu prihvaćeni širom sveta. Kad se to jednom dogodi, prema našem mišljenju, bukvalno će sve biti ispravno u svetu. Mi smo formirali našu spoljnu politiku u velikoj meri na tom uverenju. Sjedinjene Države svake godine objavljuju Izveštaj o stanju ljudskih prava u svakoj zemlji u svetu. Mi smo formirali zajednicu demokratija. Mi smo pokrenuli koncept "demokratije ne ratuju međusobno" i slične ideje sa koncpetom da će svet pre ili kasnije prihvatiti naš model. Bušova administracija je bila posebno glasna u izražavanju takvog pogleda, uključujući i obraćanje o stanju nacije prošle godine.

Hantington kaže da "zapadne ideje individualizma, liberalizma, konstitucionalizma, ljudskih prava, jednakosti, slobode, vladavine zakona, demokratije, slobodnog tržišta, razdvajanja crkve i države, često imaju malo odjeka u islamskim, konfučijanskim, japanskim, hindu, budističkim i pravoslavnim kulturama. Zapadni napori da se propagiraju takve ideje proizvode zauzvrat reakciju protiv "imperijalizma ljudskih prava" i reafirmaciju starosedelačkih vrednosti, kao što se to može videti kod podrške religioznom fundamentalizmu mlađe generazije u nezapadnim kulturama. U stvari, studije vrednosti različitih društava pokazuju da one koje su najvažnije na Zapadu, najmanje su važne u ostatku sveta.

To objašnjava, na primer, zašto smo verovali da će nakon rušenja Sadama Huseina naše snage biti pozdravljene kao oslobodioci, a i zašto nisu. Time se objašnjava i zašto smo razočarani kad je za "izgradnju nacije" potrebno toliko mogo vremena da se ostvari i zašto nije uspešna. Mi se jednostavno suočavamo sa različitim civilizacijama koje su postojale godinama ponekad sa radikalno drukčijim strukturama vrednosti. U tim društvima često se događa da nekoliko "progresivnih i na zapadu obrazovnih lidera" može da pokuša da povede društvo u pravcu u kojem mi želimo, ali ih sprečavaju obični ljudi koji se opiru nametanju našeg sistema vrednosti. Da je ikad bilo istinskih slobodnih i "demokratskih" izbora u većini islamskih zemalja, verovatan rezultat bi bile pobede fundamentalističkih partija.

Nakon stoleća zapadne dominacije sada ulazimo u vreme kad će postojati multipolaran svet u smislu civilizacija. Neće više jedan model biti dominantan. Što pre naši lideri prigrle taj koncept i duboke implikacije toga kako da priđemo tim civilizacijama, biće bolje za sve nas. Ali, to će zahtevati i prihvatanje da naši bazični principi nisu u stvari univerzalne istine koje moraju da vladaju bilo gde u svetu.