Ko je ovde s mladine strane?

Anegdota je istinita, doduše malo bajata, ali prilično ilustrativna za današnju srpsku političku zbilju: Dakle, probalo nekoliko veselih seoskih mladića da nezvani upadnu na svadbu, i sve bi to nekako i prošlo neopaženo da ih u jednom trenutku pripiti domaćin nije pitao "od kojih su", a "padobranci" mu odgovorili da su "sa mladine strane", misleći da je domaćin mladoženjin tata, na šta im je on rekao: "Ali, momci, ovo je ispraćaj u vojsku?" Iako se akcija protiv Bogoljuba Karića danima vodi i po širini, i po dubini, sa osvajanjem "fortifikacijskih objekata", Srbija još nije načisto da li je ovo "odlučni obračun sa kriminalom", ili je ovo "obračun sa političkim protivnicima". Tačnije, u Srbiji je više apsolutno nemoguće reći sa sigurnošću ko je "s mladine strane", šta je koaliciona svadba, a šta politički ispraćaj.
Da krenemo od Karićevog mitinga. Prvo od njegove najave koja vređa sve one koji su od 9. marta do 5. oktobra bili na ulici protiv Miloševića. Karićeva partija je miting zakazala ne na Trgu Republike, već na "Trgu slobode", iako Karić na tom mestu nije govorio nijednom od 9. marta do 5. oktobra. Pokret snaga Srbije probao je da zaigra na emocije i nostalgiju srpskih "vatrenih ulica", i doživeo debakl, dok BK televizija u isto vreme pokušava da bude i B92 iz vremena "koaksijalnog kabla" i RTS iz vremena Dragoljuba Milanovića. I, naravno, da ohrabruje što je običan narod pokazao zavidnu dozu građanske ravnodušnosti prema "hajci" na Karića, ali ostaje čudno da su tu dozu ravnodušnosti pokazali i neki njegovi sveži politički saputnici. I taman kad smo pomislili da je lider srpskih "socijaldemokrata" Nebojša Čović "sa mladine strane", njegovo odsustvo na Karićevom mitingu bilo je više nego upadljivo. Oni koji bolje poznaju Čovića kažu da je to siguran znak da je Karić završio političku karijeru u Srbiji. Ipak, na mitingu su se pojavili neki Čovićevi ljudi, što može da znači da propast Karića neće biti i propast PSS i poslaničkog kluba "Za evropsku Srbiju". Pa i kad su se udruživali, sigurno nijedan od njih nije mislio na ideološku logiku i birače. Karić je hteo da uđe u vlast i zaštiti svoje interese, a Čović da ostvari svoju opsesivnu želju da ima veliku partiju.

Pošto Koštunica igra na više frontova, sa puno koincidencija i sinhronizacija, od kojih je SPS jedan tok, valjda je sada jasno da je Ivica Dačić propustio veliku šansu odbijajući ne tako davno Čovićev predlog o "objedinjavanju evropske levice". Posle "čudne koincidencije" da se Dačić zadesio u stanu u kome je koji minut kasnije uhapšen viceguverner, a da je policija "startovala" i direktora marketinga SPS, nešto sumnjamo da će ova partija moći baš mnogo da insistira na svojoj "principijelnosti" u događajima koji slede, ukljućujući možda i haški rasplet. Čoviću ostaje poslanički klub, a ostaje mu i jasan stav nekih iz Demokratske stranke koji kažu da "nama treba SDP". Pre afere Mobtel trebao im je i PSS, jer smo čuli da je bilo "šurovanja", ali sutra se PSS može zvati i SDP, a pošto se i DS trudi da bude "levo od centra", onda priča o "objedinjavanju evropske levice" može dobiti sasvim drugi tok. Pod uslovom da Čovića ne povuče matica, u šta slabo ko veruje. DS je imala "određene kantakte" i sa SPO, ali danas Vuk Drašković nije onaj Vuk iz 1996/97. Jer, ne treba zaboraviti da je Đinđić uz pomoć SPO postao gradonačelnik Beograda, a da zbog bojkota DS, Drašković nije ušao u drugi krug predsedničkih izbora gde bi ga čekao ne baš nepobedivi Zoran Lilić. Pragmatizam je i u ovom slučaju jači od nostalgičnog utiska da je Zajedno "najbolja ikad napravljena koalicija". SPO očekuje, ili povraćaj ukradenih mandata, ili spuštanje cenzusa, ili jasno obećanje da su "sa mladine strane", to jest definisanu predizbornu koaliciju koja se ne uklapa u želju DS da na izbore "idemo sami". Tadić veruje da radikali ne mogu pobediti na izborima, dok je Drašković uveren da mogu, a pošto je pragmatizam u ovom trenutku više na strani Draškovića, "objedinjavanje svih demokratskih snaga" je za SPO mnogo bliži put od avanturizama sa provociranjema vanrednih izbora.

Sve, naravno, zavisi od Koštunice. Ako poverujemo u DSS reči da je "gvozdena metla" zahvatila sve segmente društva, još ako guverner Narodne banke podnese ostavku iz "moralnih i političkih razloga", i ako uslede i drugi obračuni koji će demantovati da je onaj sa Karićem politički motivisan, bilo bi glupo očekivati da Koštunica ne odustane od "olimpijskog ciklusa" i iskoristi šansu koju je prokockao Zoran Živković kada masovnu narodnu podršku za "Sablju" nije pragmatično pretočio u izbornu pobedu DS, koja je nakon tih izbora mogla maltene sama da vlada. To bi bio premijerov izborni "blic - krig" jer je "obračun sa kriminalom" demonstriran u praksi dovoljan da kosovsku demagogiju istisne sa prvog mesta izbornih top-tema. Za sada Koštunica i dalje ima više šansi da stvori jaču "malu antantu" za izbore od Tadića. Priča o slabom rejtingu vladajućih stranaka je varljiva, jer je po jednom internom istraživanju, rejting Koštunice, Dinkića i Velimira Ilića mnogo veći od zbirnog rejtinga njihovih partija.

Treba biti kamen-stena pa ne osetiti određene simpatije kada Karić kaže "Koštunice, hapsi koga hoćeš i koliko hoćeš, ali mi te se ne plašimo", ili kad svog bivšeg "patrijarha demokratije" optuži u Batićevom stilu da je "šef mafije" i "grobar Srbije", ali uz svu nečiju dobru nameru, ipak je teško od Koštunice napraviti Miloševića, te je utoliko tužnije videti "mali DOS", kako "sa mladine strane", u deficitu vizije i organizacionog profilisanja, "principijelno" brani Karića. Dok neko misli kako Koštunica hoće da sačuva Miloševićev "sistem vrednosti", ovaj verovatno razmišlja i koliko odlučnost ispoljena oko Mobtela može smanjiti rizike haškog raspleta jer nije isto da li nekoga izručuje kilava, ili odlučna vlada koja je odavno nadrasla parlament iz koga je ponikla. Pod uslovom da je ne upropasti ambicija da dosegne dugovečnost kabineta Mirka Marjanovića. Za sada Vladi ide dobro jer je ovakav način odnosa prema tajkunima mnogo pragmatičniji od ustavno sumnjive naplate "ekstraprofita".