Gas kao opomena

Svađa Moskve i Kijeva zbog povećanja cene prirodnog gasa konačno je okončana: ruski Gasprom i njegov ukrajinski partner Naftogas postigli su petogodišnji sporazum o isporukama ruskog gasa Ukrajini. Evropska unija sada može da odahne, ali svet nema, ipak, razloga da ostane sasvim miran. Gasna kriza nije samo razotkrila koliko je Stari kontinent ranjiv i zavisan od ruskog gasa. Naprotiv, reč je o nečem mnogo kompleksnijem i dalekosežnijem - da energija sve više postaje sredstvo politike, što su pojedini analitičari nazvali modernim energetskim imperijalizmom.
Četvorostruko uvećane cene gasa koje je Rusija nametnula Ukrajini bilo je samo puki povod. U osnovi krize ležao je drastičan zaokret ruske energetske diplomatije, gde je Kremlj subvencionisanim cenama energije nastojao da zadrži bivše sovjetske republike iz Zajedince Nezavisnih Država u svojoj sferi uticaja. Ta politika je u slučaju Ukrajine, Gruzije i Moldavije očigledno doživela krah, jer su se ove zemlje politički okrenule Zapadu, pa je i Moskva okrenula list i od bivših satelita zatražila da energiju plaćaju po tržišnim cenama.
Zapadni analitičari reći će da je Vladimir Putin sam sebi pucao u nogu, i to na početku Nove godine i svog mandata na čelu G8, jer je poprilično okrnjio rejting Rusije kao pouzdanog poslovnog partnera. Je li to baš tako ili ne, tek Kremlj nije izmislio, niti ima monopol na moderni energetski imperijalizam. Možda su SAD i Velika Britanija iskreno verovale u postojanje oružja za masovno uništavanje kad su izvršile invaziju na Irak. Niko pametan ne sumnja, međutim, da je interes da se obezbede naftni putevi i redovno snabdevanje "crnim zlatom" igrao značajnu ulogu u strateškim kalkulacijama. Naročito nakon 11. septembra 2001, kad je zadat težak udarac zapadnom poverenju u Saudijsku Arabiju.
U energetski imperijalizam spadaju i nastojanja zapadnih vlada da nađu nove teritorije kako bi smanjile energetsku zavisnost od Bliskog istoka i da u oblasti Kaspijskog mora obezbede svoj politički uticaj, što direktno zadire u ruske interese. Na drugoj strani, i predsednik Venecuele Ugo Čavez koristi naftu kao političko oruđe protiv "imperijalnog" zapada, dok Japan i Kina obaraju ruke oko toga kuda će ići gasovodi sa ruskog Dalekog istoka.
Moderni energetski imperijalizam je, dakle, neizbežna realnost današnjeg sveta i to će sasvim sigurno ostati još dugo.