Irak se približava trenutku istine

Tako nešto izgleda toliko očigledno da to gotovo ne treba uopšte ni pominjati. Ali realnost je takva da su predsednik Buš, a time i vlada Sjedinjenih Država koncentrisani takoreći isključivo na Irak. Učinak Evropske unije je nešto bolji, čak i bez problema Iraka oko svog vrata.

Predsednikova katastrofalna greška da napadne Irak kako bi srušio Sadama Huseina stvorila je tri međusobno povezana problema. Pre svega, u pogon je stavljen složeni set unutrašnjih snaga u Iraku koje prete da nasilno rasparčaju zemlju, kao i da susedne zemlje uvuku u sukob. Drugo, takva greška je obezbedila pravu provalu podrške već postojećoj pretnji koju predstavlja nasilni islamski fundamentalizam. Treće, rat u Iraku konzumirao je sve resurse, moralni autoritet i intelektualni aktivizam Sjedinjenih Država, na štetu problema koji su u shemi stvari daleko važniji. Bilo to loše ili ne, tek predsednik Buš zna da će se o njemu suditi gotovo isključivo na osnovu Iraka i odlučan je da njegova volja preovlada. Samo prošlog meseca Buš je održao pet glavnih govora, i svi su bili na temu Iraka.

Konačani rezultati nedavnih izbora u Iraku biće poznati naredne nedelje. Proći će verovatno meseci pre nego što se pojavi koalicija među izabranim poslanicima, pošto je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu da bi se izabrao premijer i ostali ključni vladini ministri. Izlaznost je impresivna, ali izgleda da su veliki gubitnici sekularne i nesektaške partije. Šiiti su moža izvojevali tanku većinu od ukupnih glasova, dok su kurdske i sunitske pratije osvojile po 20 odsto glasova. Suniti se već žestoko žale na izbornu prevaru, delom zato što izgleda da nisu u stanju ili nisu spremni da prihvate da su stvarna manjina i da je glasanje potvrdilo tu činjenicu.

Ključno je pitanje ponašanja šiitske zajednice. Kurdi su odlučni da imaju punu autonomiju (sve što nije potpuna nezavisnost što bi izazvalo intervenciju Turske) i ogorčeno će se boriti da to i obezbede. Vodeća šiitska stranka Vrhovni savet islamske revolucije u Iraku rešena je da uspostavi slične autonomne oblasti u devet provincija južnog Iraka gde šiiti dominiraju. Iako postoje brojna osetljiva pitanja kojim se valja pozabaviti (budućnost grada Kirkuka, preraspodela prihoda od nafte, uloga religije u vladi i zakonu), na kraju se sve svodi na to hoće li šiiti biti spremi da previde istoriju (dominaciju sunita i progon šiita i Kurda pod Sadamom Huseinom) i stalne provokacije izazvane sunitskom pobunom, da bi izgradili jaku, centralizovanu vladu u koju bi uključili sunitske učesnike i zadovoljili bar neki od sunitskih interesa.

Ovo je trenutak istine za Irak. Sjedinjene Države i ostali u međunarodnoj zajednici izvršiće pritisak na šiite da preduzmu tačno te korake. Ako Sjedinjene Države budu uspešne u tome, onda postoje dobre šanse da krhka iračka demokratija možda preživi i da se američke trupe postepeno povuku. Ali neprijatne okolnosti su takve da će taj pokušaj biti neuspešan. Realnost je takva da se u Iraku već vodi građanski rat gde sunitski pobunjenici nišane šiite automobilima bombama, bombašima samoubicama i drugim oružjem. Veliki broj šiitskih partija želi da se osveti sunitima i da imaju potpunu kontrolu nad devet provincija u kojima su u većini. U takvim okolnostima biće nesvakidašnje teško da se postigne kompromis koji je neophodan.

Jedna od najvećih prepreka uspešnom ishodu je upravo rastuća antipatija prema ratu u Sjedinjenim Državama. Većina Amerikanaca se sada protivi ratu i veruje da je to beznadežna stvar. Sve veći broj zahteva povratak naših vojnika do određenog datuma, ili bar određenog vremenskog roka za početak njihovog povlačenja. Sa približavanjem međuizbora u Sjedinjenim Državama koji će se održati za manje od godinu dana, administracija će biti izložena ogromnom pritisku da pokaže "svetlo na kraju tunela" pre izbora. To je dobro poznato i u Iraku i to ima dve štetne posledice. Pre svega, to će ohrabriti pobunjenike da nastave borbu, znajući da je vreme na njihovoj strani. Drugo, biće oslabljeni moć i autoritet Sjedinjenih Država što će otežati pokušaje da se iračke partije privole, lobiraju ili na njih izvrši pritisak da prate savete Sjedinjenih Država da je neophodna jaka centralizovana vlada. Ne postavlja se pitanje, na primer, da li se smanjuje uticaj SAD u Iraku i da li će to biti nastavljeno i naredne godine bez obzira na tamošnju političku situaciju. Ipak, novi parlament će preuzeti više ovlašćenja za donošenje odluka i svoje akcije - ili neakcije - i definisati iračku budućnost.

Predsednik i ostali iz njegove administracije staviće naglasak na potrebu da se "opreme i uvežbaju" iračke snage da bi preuzele mesto stranih snaga. Iako je cilj apsolutno korektan i od suštinske važnosti, Vijetnam i ostali ustanici pokazali su da je motivacija stvarna osnova za uspeh. Sve dok centralna vlada ne bude bila u stanju da kreira stvarnu lojalnost i da stekne poverenje iračkog stanovništva, nema šansi da njena armija i policija budu u stanju da se suprotstave pobunjenicima. Stoga, statistika koja navodi broj obučenih iračkih snaga u krajnjem slučaju dovodi u zabludu, ako nije beznačajna.

Predsednik je u pravu u jednoj stvari. Sada kad smo u tom ratu apsolutno ne možemo dozvoliti pobunjenicima da prevladaju. Islamski fundamentalistički džihad razvijao se davno pre iračke invazije. Napadi od 11. septembra i brojni slični incidenti događali su se ranije, a ne posle invazije. Ali invazija na Irak koju su predvodile SAD poslužila je kao katalizator koji je dramatično povećao profil i broj privrženika toj stvari i dala im objekt za mržnju i bes. Svaki dan koji provedemo u Iraku, povećava broj regruta za bombaše samoubice i prelazak u islamski fundamentalizam. Odustati i omogućiti državu (čak i u jednom centralnom delu gde su naseljeni samo suniti) koja je u rukama fundamentalističkog pokreta sličnog talibanima bio bi tažak udarac prestižu Sjedinjenih Država i dalji podsticaj islamskom fundamentalističkom pokretu. Dopalo nam se to ili ne, mi moramo sada da ostvarimo uspeh. To ipak ne znači i bavljenje stvarnom opasnošću od građanskog rata i regionalne intervencije, koji se mogu lako dogoditi nakon našeg naglog povlačenja.

Sve u svemu, nalazimo se u sredini situacije u kojoj su sve naše opcije loše. Jedina stvar koja je jasna jeste da će naredna godina biti bolna, skupa i da će svi ostali istinski problemi s kojim će se Sjedinjene Države i svet u celini morati da suoče biti zanemareni, uz konačno veliku cenu. Štaviše, pretnja nasilnog islamskog fundamentalizma će nastaviti da raste.