Go i bos

Prateći ovih dana poslaničku odiseju, od raznih Trgovišta do skupštinske blagajne, od svih mogućih priča na koje bi čoveka moglo da asocira bezdušno odsustvo kontrole trošenja narodnih para, setio sam se jedne iz Osla, Norveška. Čovek se za pet dana boravka u stranom svetu nakupi svakakvih senzacija, ali sam upamtio priču o nekakvom voću, posluženom kao desert nakon večere. To voće je slično, po obliku, našoj kupini, samo je izrazito blede boje i oporog ukusa. Domaćini su mi objasnili da je ova bobica, čije ime, na žalost, nisam zapamtio, jedan od specijaliteta ovog severnog naroda, da se preko te bledunjave i ne naročito ukusne voćke može objasniti antropologija vikinškog plemena.

Pomalo skeptičan prema bilo kakvoj vrsti nacionalne mitologije, očekivao sam neku šljivarsku skasku, neku njihovu zlatnu kašiku, a dobio sam oporu priču koja, u najkraćem ispričano, glasi ovako: ta voćka uspeva u retkim suvim vrtačama blizu Severnog pola; u jednom danu cvet se otvori i ako baš tog dana nije mraz cvet se uveče zatvori, obavije oko ploda, te nikakav hladnoća više ne može da naudi ovoj bobici. Ako je tog dana mraz nema ni roda. Zato ta voćka uspeva jednom u četiri, pet godina i zato je izuzetno cenjena.

Priča mi izgleda poučno za sve svikle na obilje, brz uspeh i nerealne ambicije. Moja skromna preporuka – koju ne saopštavam prvi put, kao ni priču o bobici – sugeriše da bi se valjalo zamisliti nad ovdašnjom lakomom spremnošću da se grabežno otimaju plodovi i prirode i društva.

Nije svojstvo samo overdoziranih cinika da ljude smatraju kvarljivom robom, pa se ne bih zgražavao nad lakomošću poslanika, ali sam zgrožen nad formalnom nebrigom o novcu koji se troši na njih, po prostoj jednačini, bez nepoznatih, gde se broj dana skupštinskog rada množi sa kilometražom između Beograda i formalnog poslaničkog mesta boravka, naravno, u oba pravca, a onda se proizvod ponderiše cenom benzina i amortizacije automobila, tako da su neki poslanici, na lepe oči, što će reći bez računa, podigli milionske svote samo u prvih jedanaest ovogodišnjih meseci a da nisu ni mrdali iz Beograda.

Možda nadležni za staranje o ugledu Skupštine Srbije veruju da ih udarničko zakonodavstvo preporučuje za neku posebnu pohvalu, ali ova novootkrivena stara afera potvrđuje narodnu veru da je Bog prvo sebi stvorio bradu, veru koja služi kao olako opravdanje za niske moralne standarde i besomučno korišćenje svake prilike da se vršlja po tuđem novčaniku.

Deplasirano i odglumljeno, u tom svetlu, deluje i ona scena, pouka o skromnosti, kad Predrag Marković, predsednik narodne Skupštine, pokazuje javnosti Bosovo odelo, kupljeno za tri i po hiljade dinara, kad znamo da skupštinska blagajna radi na lepe oči, pa se pored lažnih putovanja, keširaju i lažne sednice: Mi goli a on Boss.

Odsustvo kontrole poslaničkih primanja i troškova koje prikazuju dovoljan su razlog da se formira Anketni odbor koji bi ispitao kako funkcioniše Parlament, a Mlađan Dinkić bi mogao da im pošalje budžetsku inspekciju. Naime, ako ova afera prođe bez vidljivih posledica, pa i po cenu prevremenih izbora, bez osude i kazne za one koji su dozvolili da se formalizuje jedan oblik pljačke, a morali bi da prednjače moralom, poštovanjem zakona i dobrih običaja, onda je teško očekivati od naroda da bolne tranzicione grčeve prihvati kao neminovnost koja prati porađanje boljeg društva.

Reći će neko da se na nekom drugom mestu više krade, ali – ovo je Prvo mesto.