Bez Blera i Šredera na suđenju

U odluci sudskog veća navodi se da zahtev Miloševićevih imenovanih branilaca Stivena Keja i Džilijen Higins da britanski premijer i bivši nemački kancelar budu primorani da dođu u Hag, ne ispunjava stroge kriterijume (pravila 54 Pravilnika suda) koji moraju biti ispunjeni da bi sudije izdale obavezujući nalog za nečije pojavljivanje pred sudom.

Sudsko veće podseća da se tzv. subpoena izdaje u krajnjoj nuždi i da pre nego što je izdaju sudije  moraju biti uverene da je ona neophodna za pripremu procesa i suđenje, odnosno da postoji  procesna opravdanost za izdavanje takvog naloga. Sudsko veće podseća da nije dovoljno da informacije koje bi mogli ponuditi svedoci primorani da dođu u Hag budu identifikovane kao  potencijalno korisne za proces, kako stoji u zahtevu Odbrane, već one moraju biti od suštinske važnosti za suđenje.

Odluka sudskog veća doneta je pošle višemesečne prepiske između Miloševićevog imenovanog branioca Stivena Keja i predstavnika vlada Velike Britanije i Nemačke, sa koje je u petak skinuta oznaka poverljovsti.

U toj prepisci branilac Kej tvrdio je da bi svedočenje Blera i Šredera moglo biti korisno jer dvojica državnika mogu da govore o tome kako je "NATO naoružavao, obučavao i pružao  podršku OVK i to u periodu 1997-99. godine"; kako su izgledale mirovne inicijative SRJ i Miloševića za rešavanje problema na Kosovu, uključujući i pregovore u Rambujeu; kako su zapadne zemlje, dobijele  obaveštajne podatke Oebsove Verifikacione misije; kako je doneta odluka o napadu NATO na SRJ, kako je taj napad vođen i kakva je bila saradnja NATO i OVK  na terenu. U zahtevu za izdavanje obavezujućeg naloga za svedočenje Tonija Blera navodi se, dodatno, da bi britanski premijer mogao svedočiti o tome žasto su britanski mediji netačno  izveštavali o događajima u SRJ od 1997-99. godine, kao i o pismu koje je 24. septembra 1998. 

To pismo, u kome Bler izražava zabrinutost "zbog obimne i neselektivne upotrebe sile na Kosovu koja ima nedopustiv efekat na civilno stanovništvo..." haško Tužilaštvo koristilo je kao dokaz da je, bar iz tog pisma, Milošević morao saznati o pravoj situaciji na Kosovu. Bilo bi od  koristi da britanski premijer pojasni svoje stavove, smatrao je branilac Kej.

U odgovorima vlada Velike Britanije i Nemačke stoji da one ne vide svrhu da se Bler i Šreder pojave u sudnici. U podnesku Britanije navodi se da Odbrana nije učinila ozbiljan napor da  osigura dobrovoljni dolazak Blera u Hag. U Londonu takođe smatraju da je nejasno šta  Milošević želi da dobije od britanskog premijera i da im se čini da bi njegovo svedočenje za  optuženog bila "pecaroška ekspedicija" tokom koje bi se on bavio "nekim i svim aspektima britanske politike prema Kosovu".

Nemački pravni tim smatra da, pokušajem da u sudnicu dovede Šredera, Milošević želi da "iznese neutemeljene napade na politiku nemačke vlade" u vezi sa Kosovom i da "krivicu za raspad Jugoslavije prebaci na NATO i posebno na Nemačku".

Sudsko veće, jednoglasno se priklonilo argumentima Velike Britanije i Nemačke. Po oceni sudskog veća svedočenje Gerharda Šredera ne bi bilo od prevelike koristi budući da se on i Milošević nisu direktno sretali u periodu od januara do juna 1999. godine, na koji se odnosi optužnica. Veće ne smatra da bi svedočcenje Tonija Blera o pismu koje je uputio Miloševiću bilo dragoceno budući da je u pomenutom pismu, britanski premijer pisao o situaciji na Kosovu o kojoj nije imao direktnih saznanja.

Čak i da zapadni zvaničnici potvrde navode Miloševića da se od Dejtona zalagao za mirno rešenje krize u regionu, takvo njihovo svedočenje ne bi pomoglo optuženom da se odbrani od konkretnih navoda o zločinima iz optužnice. Kao što "suštinsku informaciju" za veće ne bi predstavljalo ni ako bi mu svedoci potvrdili da su imali negativan stav prema Srbiji i Jugoslaviji.

Po oceni zapadnih zemalja i sudskog veća Milošević greši u stavu da je pravo SRJ da se brani od napada terorista i NATO isključivalo obavezu da se u toj borbi poštuju odredbe ratnog prava, odnosno da se vodi računa o civilnom albanskom stanovništvu i ratnim zarobljenicima. Ako se i prihvati tvrdnja optuženog da albansko stanovništvo nije deportovano i nasilno premeštano sa  Kosova već da je bežalo i od borbi srpskih snaga i vojske protiv OVK s jedne, i NATO bombi s  druge strane, predloženi svedoci neće biti u prilici da potvrde takve navode Odbrane, jer namaju direktna saznanja o situaciji na terenu, ocenjuje sudsko veće.

Stavovi britanskih medija prema SRJ kao i sve što se događalo posle usvajanja Rezolucije 1244  Saveta bezbednosti UN za Kosovo i nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, o čemu bi  po mišljenju Miloševića, trebalo da govore Bler i Šreder, nisu ni na koji način relevantni za suđenje, zaključilo je veće.

Zbog svega navedenog sudsko veće odbacilo je zahtev da izda naloge koji bi Blera i Šredera obavezali da obave razgovor sa braniocem Stivenom Kejom i da se potom pojave kao svedoci na  suđenju Miloševiću.

Inače, iz prepiske se može videti da je Milošević odustao od prvobitne namere da u Hag pozove i druge nemačke zvaničnike: Klausa Kinkela, Jošku Fišera, Hansa Ditriha Genšera i Helmuta Kola.

Odbijanjem sudskog veća da izda obavezujući nalog za svedočenje Blera i Šredera, spisak svedoka koje je Milošević, na početku svog dokaznog postupka, identifikovao kao "neprijateljske svedoke" koji mu neće biti naklonjeni ali sa kojima ipak želi da se suoči u sudnici, sveo se na bivšeg američkog predsednika Bila Klintona i nekadašnjeg glavnokomandujućeg NATO Veslija Klarka. Imenovani branilac Stiven Kej svojevremeno je obavestio sud da je u vezi sa tim zahtevom Miloševića uspostavio kontakte sa američkom ambasadom u Hagu. Ne zna se međutim kako su ti kontakti završeni i da li je veću upućen zahtev sudu da se i ta dvojica primoraju na suočavanje sa Miloševićem.