Signali iz mraka

Taman što je na jedvite jade i sa velikom dozom sumnje u zakonitost uspela da namakne neophodnu apsolutnu većinu za izglasavanje budžeta u Skupštini Srbije, vladajuća koalicija se nenadano okliznula u parlamentu Srbije i Crne Gore. Naime, dva SPS glasa protiv Deklaracije povodom 60 godina od osnivanja Ujedinjenih nacija vrlo plastično su pokazala domete manjinskog bloka koji vlada uz pomoć socijalista.

Zanemare li se evidentno kašnjenje inicijatora deklaracije Demokratske stranke Srbije da u godini velikog umivanja svetske organizacije obznani zadovoljstvo zvaničnog Beograda što pripada porodici UN - Podgorica je i ovom prigodom pronašla dovoljno snage da Njujorku emituje pozitivne signale - i sasvim očekivano radikalsko odbijanje da se prihvate uzusi UN, postavlja se pitanje šta su srpski premijer i njegovi koalicioni partneri zaista hteli da postignu? Da demonstriraju nadmoć nad retrogradnim radikalima i još više nonšalantnim tadićevcima koji koriste svaku priliku da ih dezavuišu, pa čak i onda kada to ni njima ne ide u prilog kao u slučaju kosovske rezolucije i srpskog budžeta? Ili je, prikazujući naglo probuđenu privrženost principima UN, srpska vlast pokušala međunarodnu zajednicu da obaveže na, budimo nežni, uzajamnost osećanja?
Generalno posmatrano, poeni na koje je "tipovala" vladajuća koalicija u Srbiji mogu se podeliti na one za "kućnu upotrebu", i za "kvalifikacije" van zemlje. Ostanemo li dosledni sportskoj terminologiji, na oba polja su zabeleženi grubi porazi, a opravdanja nema. Optuživati, naime, radikale za debakl nije logično - oni su nastupili sa uverenjem na kome su, pojedinačno posmatrano, dobili najviše glasova i mandata na prethodnim izborima; slično se može reći i za SPS poslanike privržene Miloševiću na čelu sa agilnim Milutinom Mrkonjićem koji je to i sažeo precizno u sintagmama o "udvoričkoj politici Vojislava Koštunice" i "UN koji trenutno nisu ništa drugo do pedeset prva država Amerike".

Naravno da stranačka doslednost SRS i SPS, pa u istoj meri i DS koji se zalaže za suprotne principe ali takođe glasa "protiv", njih ne amnestira od odgovornosti za loš učinak parlamenta, posebno kada je reč o integrativnim procesima. Propast deklaracije, međutim, kao dela napora za povratak među normalan svet, pre svega ide na račun vladajuće koalicije koja je od samog početka sebi, ali i Srbiji, dopustila da zavisi od šačice socijalista; oni su, kako se u četvrtak videlo, uvek spremni da svetu nadmeno šalju iste ovakve signale kao u vreme kada su, združeni sa radikalima, Srbiju držali u mraku.